1. Početna strana
2. Frame & Story
3. Dvostruki udar

Dvostruki udar

Vazduh u selu nije stajao. Visio je iznad žitnih polja kao tečno staklo, težak mirisima zemlje, baste i spore vlage iz reke. Marko je izašao na trem porodične kuće i osetio kako ga taj miris, poznat do bolesti, guši. Bio je tu samo nedelju dana, a već se osećao kao stranac u svom telu.

Iza njega je škljocnula vrata. Aleks.

„Još uvek tišina“, rekao je Aleks, naslanjajući se na dovratnik. Nosio je bež pamučne pantalone i prostu majicu koja je, uprkos svojoj jednostavnosti, nagoveštavala skupe materijale i siguran ukus. Bio je oaza urbanog stila u ovom moru zelenila, i Marko ga je iznenada video očima svojih komšija: kao uljeza. Stariji uljeza.

„Mora da je na ribnjaku sa ocem“, rekao je Marko o Janku, ne okrećući se. Glas mu je zvučao napeto. „Stiže večeras.“

„Čuveni Janko“, rekao je Aleks, glasom u kojem je bilo više radoznalosti nego išta drugo. „Onaj o kome se nikad ne prestaje pričati.“

Jer je deo mene koji sam ostavio ovde, pomisli Marko, ali nije rekao ništa. Njihov odnos – Markov i Aleksov – bio je izgraden na diskreciji, na stvarima koje ostaju neizrečene. Aleks je bio njegov pristanak, njegov most u svet zrelosti i stabilnosti. Ali ovde, ispod ovog neba, taj most je izgledao krhko.

Večera je bila muk. Markov otac je pričao o usevima, a Aleks je postavljao učtiva, precizna pitanja koja su otkrivala koliko malo zna o bilo čemu što se tiče zemlje. Marko je gledao kako Jankova ruka, gruba i ispucana od sunca, hvata čašu rakije. Gledao je to dugo, poznato telo koje je odrastalo uz njegovo, sada ožiljkano i snažnije. Janko je jedva gledao Alekse. Njegov pogled bi preletio preko njega, kao preko nameštaja, i zario se u Marka. Bio je to pogled koji je nosio ceo teret neizgovorenih reči iz detinjstva, provokacija na livadi, tihih letnjih noći u šatoru pored reke.

„Tako, Marko“, rekao je Janko napokon, ispijajući rakiju do poslednje kapi, „grad te je oplemenio.“ Glas mu je bio hrapav, izazovan. Nije bilo jasno da li je to kompliment ili uvreda.

Aleks je lagano spustio viljušku. „Marko uvek ima tu sposobnost da se prilagodi“, rekao je glatko, a Marko je čuo zaštitnički ton ispod te glatkoće. To je bila Aleksova supermoć – da kontroliše situaciju rečima. Ali ovde, to nije delovalo.

Nakon večere, Marko je izašao da traži vazduh. Naišao je na Janka koji je pušio ispod oraha, lice mu je bilo osvetljeno samo žarkom vatricom cigarete.
„Tvoj čovek“, prozbori Janko, ne gledajući ga. „Vrlo… kultivisan.“
„Aleks je dobar čovek, Janko.“

„Znam da je dobar“, odbrusi Janko, i konačno ga pogleda. „Vidim kako te gleda. Kao da si retka vaza.“

„A kako ti mene gledaš?“, izlanuo se Marko, a reč je izletela puna ogorčenja i stare, zamršene želje.

Janko se nasmejao, kratko i oštro. „Gledam te kao što sam te uvek gledao. Kao Marka. Koji sada pripada negde drugde.“ Ubaci cigaretu i okrenu se da ode. „Sutra idemo na jezero. Donesi svog kultivisanog čoveka. Da vidi gde si odrastao.“

Marko je ostao sam, sa osećajem da je zemlja ispod njegovih stopala postala nestabilna. Osetio je kako se dve stvarnosti sudaraju: jedna sigurna i uredna sa Aleksom, i druga, sirova i emotivna, koju je osećao pored Janka. Nije znao da li oseća krivicu, žudnju, ili nešto treće, nešto opasnije.

A sutra na jezeru, pod paljunim suncem, ta opasnost će dobiti oblik. Videće Alekse kako skida majicu, pažljivo je slažući, i Janka kako se zaleteva i skače sa stene u vodu, divlje, glasno, kao da pokušava da dokazuje nešto sebi ili svetu. I videće kako se, kad Janko izađe, Aleksov pogled ne može otrgnuti od njegovog tela, od vode koja teče niz izbrazdane misiće, i u tom pogledu prepoznaće nešto što će ga ujedno šokirati i opaliti – prepoznavanje. Istu onu nemu, apsurdnu želju.

Jezero je bilo ogromno oko njih, sivo-zeleno i nemirno pod nevidljivim površinskim strujama. Sunce ih je tučilo bez milosti, pretvarajući obalu u bijesak belog peska i sitnog šljunka. Marko je sedeo na prostirci, leda oslonjena na hladnjak, i gledao scenu koja se odvijala pred njim kao neki čudni, mučki balet.

Aleks je prvi skinuo majicu. Učinio je to sa svojom uobičajenom, nesavesnom preciznošću. Rukavi, pa preko glave, pa lagano stiskanje da se izgladi tkanina pre nego što je pažljivo odloži na suvu granu. Njegovo telo je bilo u onom stanju koje dolazi sa disciplinom, a ne mladosti: čvrsto, definisano, ali bez jedne suvišne linije. Bilo je to telo koje je govorilo o kontroli. Stajao je na obali kao skulptura, gledajući preko vode, dok se svetlost odbijala od njegovih naočara za sunce, čineći ga neprobojnim.

A onda je krenuo Janko. Nije skinuo majicu. Strgao ju je. Jednim pokretom preko glave i bacio je u prašinu na tle, kao da je to krpa. Zatim se razbežao, gol do pojasa, grudi i stomak puni ožiljaka od nepažnje i življenja, i skočio sa visoke stene u vodu sa urlikom koji je bio pola izazov, pola oslobađanje. Kad je izronio, kosa mu se zalepila za čelo, a znoj i jezerska voda su se pomešali na njegovoj koži, čineći je da sija kao kovanice.

I tada je Marko video. Video je kako se Aleksova glava, do tada nepokretna, polako okreće. Kako njegov pogled, skriven iza tamnih stakala, prati Janka koji izlazi iz vode. Voda je lila s njega kao tekla rastopljena bronza, slivajući se niz duboke brazde trbuha, hvatajući se za rubove otvorenih farmerki koje su se lepile za njegova bedra. Janko se tresao od hladnoće, ali je hodao kao pobednik, sa onim svojim drskim, iskrivljenim osmehom usmerenim – Marku se činilo – pravo u Aleksa.

Šta to gledaš? udarila je misao u Markovoj glavi, oštra i ljubomorna. Šta možeš da vidiš u njemu? Sirovinu? Egzotiku?
Ali onda je pogledao Alekseva usta. Usne, uvek tako čvrsto stisnute u tanku liniju samokontrole, bile su blago otvorene. Disao je malo dublje. I njegova ruka, koja je besciljno visila pored bedra, prstima je napravila blagi, nervozni pokret – kao da pipa nevidljivu tkaninu, testira teksturu vazduha.

Marka je obuzela buka kontradiktornih osećanja. Bio je ljubomoran. Ljubomoran na Aleksevo pažnju usmerenu na Janka. Ali bio je i ponosan. Jer to je bio njegov Janko, taj divljak iz njegove prošlosti, koji je sada nekako uspeo da probije tu neprobojnu Aleksevu fasadu. I bio je zbunjen. Jer je očekivao prezir, ravnodušnost, možda blagu zabavljenost. Nije očekivao... interesovanje. Čistu, nezaobilaznu fizičku fascinaciju.
Janko je stao na nekoliko koraka od Alekse. Bacio je kosu unazad. „Hladno je, ali osvežava“, rekao je, a glas mu je zvučao grlo, od vode i uzbuđenja. Gledao je Alekse pravo u naočare. „Ne bih te smatrao tipom koji voli prirodu.“

Aleks je ostavio pauzu. Ta Aleksova pauza, koju je Marko uvek voleo zbog njenog dostojanstva, sada ga je izluđivala.

„Priroda je ponekad vrlo direktna“, rekao je Aleks konačno, a glas mu je bio nizak, gotovo zadubljen. „Ona ne koristi suptilnost. To je... iskreno.“

Iskreno? Marko se zagrcnuo od unutrašnjeg smeha. Ti, koji sve filtriraš kroz um i ukus, nazivaš ovo iskrenim?

„Pa dobro, Aleks“, prozbori Janko, i Marko je čuo onu notu izazova, onu notu iz detinjstva kad bi ga Janko terao da uradi nešto glupo. „Onda budi iskren. Uđi. Voda ne ujeda.“
I onda se dogodilo nešto što je Marka paralizovalo. Aleks je polako skinuo naočare. Spustio ih je na svoju presavijenu majicu. I bez te zaštite, njegov pogled je bio go – intenzivan, analitički, ali i duboko zaintrigiran. Gledao je Janka. Gledao je jezero. Gledao je Janka ponovo.

„Možda i hoću“, rekao je Aleks tiho, samo dovoljno glasno da se čuje nad šumom talasa.

Marko je osetio kako mu zemlja tone ispod prostirke. Video je tu razmenu. Nije bila rečima. Bila je u pogledima koji su se sada sudarali bez posrednika, u Aleksovoj spremnosti da prihvati izazov, u Jankovom zadovoljstvu što ga je dobio. Video je kako se dva potpuno različita univerzuma – jedno od stakla i čelika, drugo od zemlje i vatre – privlače u nekoj apsurdnoj, gravitacionoj anomaliji.
I u tom trenutku, Marko je shvatio užasnu istinu: On nije više centar njihove pažnje. Bio je most, ali sada su se dve obale možda počele dopisivati direktno, mimo njega. Osećao se istovremeno nevidljiv i previše izložen. Želeo je da vrisne, da stane između njih, da povrati kontrolu. Ali samo je sedeo, nemo, gledajući kako se stvara nova, opasna dinamika – dinamika u kojoj je on, iznenada, postao treći.

Marko je otišao u selo po pivu, ostavljajući ih nasamo pod šljunkom. Rekao je da će se vratiti za dvadeset minuta. Dvadeset minuta koja su, u toj vrućini, izgledala kao cela godina.

Aleks je sedeo na steni, suv, i gledao kako Janko baca ravne kamenčiće u jezero, praveći petlje po površini.

"Pet", izbrojao je Janko posle posebno dobrog bacanja. Okrenuo se. "A ti? Imaš li ti neku supermoć osim što znaš sve o... šta ti već radiš?"

"Arhitektura", rekao je Aleks mirno. "I nemam supermoć. Imam disciplinu."

Janko se nasmejao, ali nije bilo podsmeha u tome. Bilo je to nešto drugo – radoznalost. "Disciplina. Da. Vidim." Približio se, kapi vode još uvek kapale s njega na vreli šljunak. Zaustavio se par koraka od Alekse. "Marko ti je pun discipline. Previše, ponekad. Kao da je uvek u nekom svom ateljeu."

"On je osetljiv", rekao je Aleks, i njegov glas je dobio notu zaštite. "Pokrio se tom disciplinom kao oklopom. Ja... cenim to."
Janko je klimnuo glavom, oči mu se suzile od sunca. "Ceniš. Naravno. Ti si taj koji ga čuva. Od gradskih ludaka. Od... od ovoga." Mahnuo je rukom prema jezeru, kući, sebi. "Od prošlosti."
"Nisam mu čuvar", odbrusio je Aleks, i prvi put je njegov glas izgubio deo glatkoće. "On je moj izbor."

"I moj", rekao je Janko tiho, gotovo sebi. Tri reči koje su visile u vazduhu kao dim od baruta.

Aleks je ukočeno ustao. Sada su stajali licem u lice, svojom visinom podjednaki, ali potpuno drugačiji. Aleksov hladan, kontrolisani bes, i Jankova vrela, otvorena izazovnost.

"Tvoj?", ponovi Aleks. "Ti si ga ostavio ovde da trune u sećanjima. Ti si deo onog oklopa od koga beži."

"Ja nisam nikoga ostavio!", povikao je Janko, a glas mu je zadrhtao od besa i nečeg drugog – bola. "On je otišao! U tvoj savršeni svet! I sada se vraća kao... kao ovaj. Lepo uramljen. I ti si deo tog okvira."
Napetost se zaoštrila, vazduh između njih bio je kao pred olujom. Očekivao bi se udarac, psovka. Ali umesto toga, Aleks je samo progovorio, glasom iznenadno iscrpljenim.

"Znaš li zašto sam došao ovde? Da vidim ovo mesto koje ga je napravilo. Da vidim tebe."

"Zašto?", zarežao je Janko.

"Jer ga volim", rekao je Aleks jednostavno. "I vidim kako ga gledaš. I znam taj pogled. Jer ja ga gledam na isti način."

Tišina koja je usledila bila je gluplja od bilo koje buke. Janka je riječ "volim" razoružala kao ništa drugo. Gledao je Alekse, sada ne kao neprijatelja, nego kao čoveka koji je, na svoj način, takođe ranjiv.
"Ne možeš ga posedovati", promrmljao je Janko, ali bez vatre.
"Ne želim da ga posedujem", odgovorio je Aleks. "Želim da bude slobodan. A on nije slobodan dok god se okreće da vidi šta ti misliš o njemu."

Janko je osetio tu rečenicu kao udarac u stomak. Bila je istinita. Ceo život, Markov kompas je bio Jankovo odobravanje. A on je to koristio – da ga drži blizu, da ga povređuje, da ga voli na svoj neumesan način.

"Šta onda predlažeš?", upitao je Janko, a glas mu je bio hrapav. "Da nestanem?"

Aleks je klimnuo glavom. "Ne. To bi ga uništilo." Duboko je udahnuo, kao da se priprema za skok u ledenu vodu. "Predlažem... da prestanemo da se borimo za njega. Jer ovako, mi ga kidamo na pola."

Ponovo tišina. Daleko se čuo vrisak ptice. Janko je spustio pogled, gledajući svoje gole stopale u prašini. Osetio je nešto neočekivano – olakšanje. Biti neprijatelj s ovim čovekom bilo je iscrpljujuće. Ali ovo... ovo je bila drugačija vrsta borbe.

"Ti i ja", rekao je Janko polako, podižući pogled, "nikada ne bismo mogli... da se volimo."

"Ne", složio se Aleks, i usne su mu se za trenutak povukle u nešto što je ličilo na ironičan osmeh. "Ali možda bismo mogli da se razumemo. Zbog njega."

Janko je polako pružio ruku. Nije bila ruka za rukovanje. Bila je otvorena, sa dlanom okrenutim naviše, kao ponuda. Aleks je pogledao tu ruku – grubu, ispucalu, punu života koji on nikada nije živeo. Zatim je položio svoju ruku iznad nje, ne stiskajući je, već samo dodirujući dlanovima. Bio je to dodir dvaju svetova. Ne pomirenje, nego primirje. Trenutak prepoznavanja u zajedničkoj ljubavi i zajedničkoj bolesti.

U tom trenutku, začulo se motorno trcanje Markovog auta u daljini. Povukli su ruke kao da su se opekli. Ali pogled koji su razmenili pre nego što su se okrenuli ka putu nije više bio pun mržnje. Bio je pun nečeg komplikovanijeg, težeg: poštovanja i zajedničke tajne.

Kad je Marko izašao iz auta sa kesom pive, našao ih je kako sede na različitim stenama, ćute. Ali vazduh nije bio isti. Bilo je nešto promenjeno – neka napetost je nestala, a umesto nje se nadvijala neka nova, nepojmljiva tišina.

"Evo pive", rekao je Marko, osećajući kako mu je glupo. Niko nije odgovorio.

Gledao je jednog, pa drugog. I shvatio. Dok je on išao po pivo, nešto se dogodilo. Nešto između njih dvojice, nešto o čemu on nije deo. Dvostruki udar – nije stigao spolja, od njih dvojice na njega. Dogodio se između njih, a Marko je ostao sa strane, gledajući posledice oluje koju nije video.

Povratak u grad bio je muk. Auto je bio pun tišine toliko guste da je Marko mislio da će je zagrcnuti. Aleks je vozio, pogled uprt pravo, a Janko je gledao kroz prozor, kao da prvi put vidi pejzaž svog detinjstva. Marko je sedeo pozadi, osjećajući se kao prtljag, kao nešto što se samo prevozi iz jedne stvarnosti u drugu.

Ušli su u kuću. Aleks je otišao da se istušira, a Janko je stajao u dnevnoj sobi, ruke duboko u džepovima, gledajući u prazno.
"Šta se dogodilo na jezeru?", upitao je Marko konačno, glasom koji je zvučao tuđ i napeto u tišini.
Janko se polako okrenuo. Njegovo lice je bilo umorno, ali mirno. "Razgovarali smo."

"O čemu?"

"O tebi."

Ta tri slova su pala kao kamen u bunar Markovih strahova. O njemu. Kao da je bio predmet, problem koji treba rešiti.

"I?", gurnuo je Marko, osećajući kako mu bes raste. "Da li ste se dogovorili ko će šta da dobije? Koji deo mene?"

"Marko...", Janko je napravio korak napred, ali Marko je ustuknuo.
"Ne! Reci mi! Jer ja sam video... vidim kako se gledate. Šta je to? Šta je bilo između vas dvoje?"

"Ništa što misliš", rekao je Janko, ali glas mu nije imao energije za odbranu. Bio je samo iskren.

"To još gore!", viknuo je Marko, a suze bijesa i povređenog ponosa zaigrale su mu u očima. "Znači, nešto je bilo, ali nešto toliko veliko da ja to ne bih mogao da razumem? Da li ste se povezali u tome što mrzite mene?"

"Volimo te!", izbio je Janko, i ta reč je odjeknula kao pucanj. Zastao je, iznenađen sopstvenom glasnoćom, a onda nastavio tiše, bolnije. "Obojica. Na svoj jebeni, pokvaren način. I to je ono što je bilo. To smo prepoznali."

Marko je osetio kako mu se kolena uklanjaju. Oslonio se na zid. Reč "volimo" iz Jankovih usta, u množini, bila je najstrašnija i najlepša stvar koju je ikada čuo.

"Šta to znači?", šapnuo je.

"Znači...", Janko je oteglo reč, tražeći reči koje nisu bile u njegovom arsenalu, "...da nisi rob. Moje prošlosti. Njegove budućnosti. Možeš... možeš biti samo svoj."

U tom trenutku, Aleks je izašao iz kupatila, obučen u svoje gradske pantalone i majicu, vlažne vlasi na čelu. Stao je na vratima, gledajući njih dvojicu. Nije rekao ništa. Nije morao. U njegovim očima je bila ista ona čudna smirenost koju je Marko video kod Janka.

I tada je Marko shvatio. Nije bilo udruživanja protiv njega. Bilo je otpuštanje. Oni su, u tom svom neprijateljstvu, otkrili zajedničku odgovornost – teret njegove podeljenosti – i odlučili da je puste. Nisu ga podelili. Oslobodili su ga.

Osetio je kako ga nešto napušta. Ona stara, poznata stezanja u grlu, osećaj da mora da odabere, da uda. U vazduhu je ostao samo... prostor.
"Ne znam šta da radim sa tim", rekao je Marko iskreno, suze sada tekući niz lice bez bijesa, od običnog iscrpljenja.

"Niko ne zna", rekao je Aleks tiho, prvi put progovorivši. "Ali sada... ne moraš da odlučuješ. Možeš samo da budeš."

Veče je prošlo u tišini, ali drugačijoj. Nije bila napeta, već umorna, kao posle oluje. Janko je otišao rano ujutru, pre nego što se sunce potpuno pojavilo. Nije bilo dramatičnog zbogom, samo kratak pogled, kimanje glavom. "Vidimo se", rekao je, a to više nije bila pretnja, već jednostavna činjenica.

Kad su se Aleks i Marko konačno uputili nazad prema gradu, Marko je pogledao u retrovizor. Selo se gubilo u izmaglici. Osetio je gubitak, oštar i dubok. Ali osetio je i nešto drugo – vazduh u automobilu nije više bio tih, teretni prostor. Bio je samo vazduh.
Aleks je posegnuo preko menjača i stavio ruku na Markovu. Nije bilo stiska vlasništva, već samo dodir, potvrda prisustva.
"Bićeš dobro", rekao je Aleks, ne gledajući ga.

"Znam", odgovorio je Marko, i iznenada je to bila istina.

Nije se dogodio veliki pomirenje, niti je ostao traumatičan raskid. Ostao je samo čudan, bolan i lep treći prostor koji su svi trojica, na nekoliko sati, zajedno zauzeli. Prostor gde se ljubav nije delila, već množila na nepredvidiv način, ostavljajući sve trojice zauvijek promenjene – ne zbog onoga što su uradili, već zbog onoga što su, konačno, prestali da rade: da se bore jednog protiv drugog.