Gvaš na plaži

More je bilo olovno, a nebo ispod kožom.

Nemanja je pritiskao četkicu na vlažni papir, pokušavajući da uhvati tačan ton olujne uzburkanosti – tu mutnu mešavinu tirkiza i sive besa. Vetar je sekao, nosio so i predosećaj kiše. Zato je čuo samo šum, i vlastito disanje ispod kapuljače majice. Nije čuo udarce dok se nije pojavio.

Momak je izronio iz vodenog haosa kao neka mitska neman. Potpuno go. Voda je lila niz njegova leda, preko bokova izbrazdanih mišićima. Stajao je samo desetak koraka dalje, okrećući lice prema nebu. Nemanjin dah zastade u grlu. Instinktivno je skrenuo pogled ka svom paletu, premeštajući četkicu bez cilja. Kad ga je pogled ponovo pronašao, momak je već gledao pravo u njega. Oči su mu bile boje vode iz koje je izašao – opasne, neprozirne.

"Šta slikaš? More?" Glas je bio dubok, ravnodušan. Čovek je prišao, ni na trenutak ne pokrivajući se. Nemanja je osetio kako mu toplota širi sa obraza na vrat. "More je uvek isto. Dosadno."

"Ja... ja ne slikam more," Nemanja je progunđao, i sam iznenađen što je nešto rekao. "Slikam... atmosferu. Svetlo pre oluje."

Momak je sada stajao samo par koraka od njega. Voda je kapljala sa njegovog tela na vrući pesak. Pogrdao je glavu, kao da razmatra.

"Znači slikaš lepe stvari," rekao je, a njegov pogled je skliznuo sa platna na Nemanjino lice. "Jesam ja lepa stvar?"

Vazduh je nestao. Nemanja je očekivao podrugivanje u tom pitanju, ali bilo je ga nije bilo. Bilo je... iskreno. Nepristojno iskreno.

"Ja... ja bih te mogao skicirati," izdavio je Nemanja, rečenicu koja se rodila negde između straha i žudnje. "Ali... samo kao formu. Svetlo na koži..."

Momak se nasmejao, kratko, tiho. "Možeš da me slikaš," rekao je. "Ali go. Inače lažeš. Sve slike su laž ako uklanjaš kožu." Nije čekao odgovor. Okrenuo se i otišao do obale, slegnući ramenima kao da kaže: tvoj izbor. Zatim je sedeo na pesak, okrenut prema njemu, ali ne u pozi – samo tako, čekajući. Izložen.

Papir se kvario, gvaš se pretvarao u ljubičaste i zelene madeže. Konture su nestajale. Nemanja je mašio, ali nije više video modela – video je Luku. I Luka je to znao.

"Ne ide ti," konstatovao je Luka sa svojog mesta, ali nije zvučalo podrugljivo. Zvučalo je kao poznavanje činjenica.

Onda je kiša počela da lupa jače. Velike, hladne kapi.

Luka je dižao. Lagano, bez žurbe. Nemanja je zurio, četkica mu se zaustavila u vazduhu. Luka je prišao. Sada je stajao nad njim, blokirajući nebo, kiša koja je padala na njega stvarala maglu oko njegovih ramena.

Pogledao je ka katastrofi na papiru, pa ponovo u Nemanjine oči. Kiša je potopila Nemanjine reči negde u grlu.

"Završi sliku," rekao je Luko, glas mu je bio gotovo nečujan u udaru kiše, "ili udji u vodu sa mnom." Zastao je, dajući rečima da potonu. "Oba su istina."

I tada – to je bio trenutak.

Luka je ispružio ruku. Nemanja je očekivao da je spusti na svoje rame, što bi bilo previše. Umesto toga, Luka je pomerio palac preko Nemanjinog obraza, čvrsto, brzo. Obrisao mu mrlju rashlađenog gvaša koja se bila zalepila za kožu.

Dodir je trajao manje od sekunde. Bio je hladan od kiše, ali je opekao kao žig.

To nije bila ljubavna nježnost. Bio je to test. Provera realnosti. Evo me. Ovo si ti. Šta ćeš sada?

Nemanja ga je gledao odozdo, sedeći na skliskom pesku, telo mu je drhtalo. Ne od hladnoće kiše, već od tog prostog, elementarnog dodira. Bio je iznenadujuć, ali ne i neočekivan – bio je kao logičan nastavak svega što se tog popodneva događalo, kao da je čitav taj sat bio samo uvod za ovaj jedan trenutak istinitosti.

Gledao je kako se kiša sliva niz Lukino telo – niz tetovažu na podlaktici, preko ožiljka koji je sada izgledao kao srebrna brazda, niz njegov stomak. Pogled je bio nemoguće skrenuti. Nije više morao da ga crta; mogao je samo da gleda.

Luka nije više govorio. Činilo se da je sve rekao. Njegova ruka, koja je pre sekund obrisala gvaš, sada je ostala ispružena, čvrsta, puna namere. Nije bila molba. Bila je naredba koja je nudila slobodu.

Nemanja je, kroz buku oluje u ušima i haos misli u glavi, čuo kako nešto u njemu popušta. To su bile one kočnice – kočnice straha, pristojnosti, umetničke distance, svih onih stvari koje su ga držale bezbednim i zarobljenim. Popustile su sa bolnim, oslobađajućim škripom.

Nije se pitao kako da se ponaša. Ponašanje je bilo za druge okolnosti. Ovo je bilo postojanje.

Polako je podigao svoju ruku – ruku koja je malopre držala četkicu, alat za laž – i stavio je u Lukinu. Dlan mu je bio leden od vlage, ali dodir je bio vreo. Čvrsto, bez povlačenja.

Luka ga je povukao nagore. Nemanja se osetio nespretno, klizavo, ali ruka ga je držala. Kada je stajao naspram njega, video je da Lukine oči nisu više bile opasne i neprozirne. Bile su jasne, bez iznenađenja, kao da su oduvek poznavale ovaj ishod.

"Hajde sada," rekao je Luko, i glas mu je sada imao notu ohrabrenja, gotovo nježnosti. "U vodu. Zajedno."

Nemanja je klimnuo glavom, nemajući glasa. Luka je skinuo majicu s njega, jedno brzo, efikasno potezanje preko glave. Nemanja se trgnuo od hladnoće vazduha na koži. Bio je izložen, ranjiv, stvaran.

"Samo se prvo skini," dodao je Luka, a u njegovom tonu je bilo dokazane činjenice, a ne podrugivanja. "Kada pada kiša, najbolje je u vodi. Ne osećaš razliku."

Nemanja je povukao džins do kolena, bacio ih u mokru gomilu pored svoje uništene slike. Stajao je u gaćama pred njim, drhteći od snažne emocije, a ne od hladnoće.

Luka se osmehnuo – prvi pravi, nesakriveni osmeh. Bilo je to kao potvrda. Zgrabao je njegovu ruku opet i krenuo. Nisu trčali. Vukli su se kroz pesak, koji se pretvarao u blato, prema onoj olujnoj, sivoj vodi koja je sada izgledala nemoguće živo.

Na samoj ivici, gde su talasi lizali njihova stopala, Luka se zaustavio. Okrenuo se.

"Vidiš?" rekao je, a kiša mu je padala po licu. "Sve je voda sada."

I to je bila istina. Nije bilo granice između neba, mora i njih. Bilo je samo mokro, hladno, živo.

Nemanja je udahnuo, duboko, kao da je to prvi dah njegovog života. Zatim je napravio korak napred, prvi korak u vodu koja nije bila ni hladna ni topla, već samo... postojala. Luka je ušao sa njim, ne puštajući mu ruku. Kada im je voda stigla do struka, Nemanja se okrenuo i pogledao nazad, ka obali. Video je svoju torbu, skicuš koji se topio pod kišom, četkice raštrkane. To je bila mrlja iz drugog života.

Okrenuo se prema Luki, koji je već plivao laganim, snažnim pokretima dalje. Njegov ožiljak je blistao pod vodom.

Nemanja se nije više pitao šta da radi. Sam čin njihovog zajedničkog ulaska bio je slika. I ona nije bila laž. 

Hladnoća je bila samo na površini. Kada mu je voda prešla struk, osetio je nešto drugo: pritisak, punoću, neminovnost. Bilo je kao da ga more steže – ne da ga uguši, već da ga obuhvati, definiše.

Nije više gledao more. Bio je u njemu. Napravio je poslednji zamah – ne da bi stigao do Luka, već da bi stigao dovde, do ovog trenutka u kome se ništa više nije moralo skicirati.