Nag, srećan i jedva živ: Zipolite

Nisam znao šta me čeka. Meksiko mi je bio scenario iz filmova — kartel, prah, opasnost, možda neka prošvercovana drama u pustinji. Zipolite? Čuo sam da je to "hipi plaža" gde se puša travu i gde turisti gube pasoše. Casa Nudista? Hotel LGBT 100% nudist — zvučalo je kao koncept, ne kao stvarnost.
Stvarnost me je udarila kao tequila na prazan želudac. I to je bila dobra tequila.

Prvi susret sa Meksikom nije bio sa carinikom ili taksistom-varalicom. Bio je sa osobljem Casa Nudista — smešteni, vedri, bez onog izveštačenog "hotel-skic" osmeha. Samo bienvenido i otvorena vrata. Literarno — pola vremena niko nije nosio ništa, pola vremena su nosili samo osmeh. Nisam očekivao da će mi nepoznati goleši ponuditi domaći lek od limuna kada sam se raspizdio od sunca, ali eto — to je Zipolite.

A onda — Meksikanci. Gledao sam ih godinama na televiziji, u sapunicama, u filmovima, u tim glatkim reklamama za turizam. Nijedan ekran ih ne može dohvatiti. Uživo su nešto sasvim drugo — topliji, opasniji, tiši u pokretima, glasniji u pogledu. Neki drugi nivo magnetizma koji ne možeš da skeniraš, samo osetiš u stomaku. Bilo bi laž reći da sam bio pripremljen. Bio sam onesvešćen.

Plaža je kilometarska. Gola. Hedonistički san bez zidova. Playa del Amor — onaj čuveni deo — je mesto gde se granica između "gledam zalazak" i "gledam njega" totalno razmrvi. Vazduh je težak od soli, kanabisa i seksualne energije koja se ne najavljuje, samo postoji.

Ali Zipolite je više od toga. Tu je neka alhemija — Pacifik koji miluje umesto da udara, gay atmosfera koja nije performance već dah, i ti koji si odjednom neko ko ne mora da misli. Brige koje vučeš iz Beograda, iz prošlih veza, iz svog glasnog unutrašnjeg glasa — briše ih. Nisu nestale, ali su nemačke. Mute. Kao da te more i ti gole leđa sveta izdaju za nekoliko dana. U najboljem mogućem smislu.

I tu dolazimo do stvari koje bi, u bilo kom drugom kontekstu, mogle da pokvare putovanje. Sunčani bojleri — topla voda kada ti se prohte, ako se prohte. Komarci koji te jebu bez poziva, insekti koji su deo enterijera kao da su platili kiriju. Sa pozicije prosečnog Evropljanina, naviklog na termostate i hermetički zatvorene stanove, to je materijal za žalbe na TripAdvisoru. Ali ja to nisam ni primetio. Ne bukvalno — vidim ih sad, kad razmišljam, ali tamo? Tamo su bili nevidljivi. Kada si okružen tolikom pozitivnom energijom, tolikim erotskim naponom koji visi u vazduhu kao vlažnost, tolikim dobrom raspoloženjem koje se ne forsira već prosto bude — sve ostalo postaje šum. Prednja strana medalje je bila tako sjajna da nisam ni gledao naličje.

To se malo gde dešava. Da ti tri stvari — čista sreća, čista želja, čista blagost — stoje u istoj sobi i ne smetaju jedna drugoj. U Zipoliteu su svi stanovnici te sobe.

Ali ono što mi je zauvek uklesano nije plaža. To je on.

Fotorobot mog idealnog dečka — i ne, nisam to izmislio post-faktum. Visok, tamnoput, onaj tip smeha koji počinje u očima. Dosao je isti dan kada i ja. Casa Nudista, soba dva sprata niže. Upoznali smo se u predvečerje, kod bazena, gde sam pio nešto lokalno i plaho gledao u horizont.
Njegov drug mi je prišao. Direktno, bez fora: "Moj drug te gleda ceo dan. Hoće da te poljubi. Da ili ne?"

Staromodno, pomislio sam. I nekako najdirljivije moguće.

Rekao sam da. Poljubili smo se. I to je bilo to. Ništa više. Ne zato što nije bilo prilike — bilo je, plaža je puna mračnih ćoškova i glasova koji šapuću "niko te ne vidi" — već zato što je taj poljubac bio dovoljan? Ili ja bio glup? Obe opcije su moguće.

Ni telefon, ni Instagram, ni "baš me briga, daj broj". Samo taj poljubac, onaj smeh, i sutradan — on je otišao ranije letom. Ja sam ostao još tri dana i gledao praznu sobu dva sprata niže, potpuno bezbrižan i potpuno budalan u isto vreme.

Žalim. Ne zato što mi fali seks — fali mi nastavak. Žalim što nisam rekao: "Hej, znaš šta, ostani još jednu noć." Žalim što nisam bio bezobrazniji, hrabriji, manje "pristojan turista koji poštuje tuđe planove." Zipolite te uči da telo nije sramota, ali ne i da želja nije greh — to sam morao sam.

Vratio bih se sutra. Bez pitanja. Bez razmišljanja. To mesto je majka hedonizma koja ne traži račun — samo da ostaneš prisutan. I da budeš bezobrazan kad treba.

I za onog dečka: Ako čitaš ovo, a znaš da si ti — znaš i gde me naći. Casa Nudista, soba sa pogledom na more. Ostaju mi tri dana rezervacije i jedan nezavršen poljubac.