Marko je video Lukin profil pre nego što je prepoznao čoveka.
Taj nagib glave, ona narukvica od perlica na ruci koja je držala pivo – stari talisman iz dana kada su na plaži u Herceg Novom bili devetnaestogodišnjaci sa celim životom ispred sebe. Sada, deset godina kasnije, ta ista ruka je bila opušteno naslonjena na stolu pored lika koji se smeškao na nešto što je Luka rekao.
Sa kim si ti to došao?
Misao je udarila Marka sa neobjašnjivom žestinom. Nije trebalo da ga bude briga. Samo je izašao sa kolegama sa posla na pivo posle završetka projekta. Ipak, njegovi prsti su se stegli oko čaše. Anja, njegova devojka od četiri godine, rekla je jutros da izgleda napeto. Možda je imala pravo.
Deset godina. Dve petogodišnje veze za Marka. Četiri grada, nebrojno kreveta i jedan uspešan fotografski portfolio za Luku. I sve vreme – ta nevidljiva nit između njih koja se nije prekinula, samo rastegnula do bola.
Luka se okrenuo – polagano, kao da oseća pogled – i njihovi očiju su se susrele preko bučne kafanske prostorije. Luki je trznula desna obrva, onaj nervozni tik koji je dobijao kad je bio iznenađen. U stvari, izgledao je iznenađen i uplašeno – kao da je uhvaćen na delu. Marko je samo kimnuo, minimalan pokret, svesan svake vlasi na svom telu.
U Lukinoj glavi je eksplodirala koláž uspomena, ali sada sa gorčinom koja je vremenom postala deo njega:
Marko na vratima od kuće, sedamnaest godina, sunce u kosi – poslednji put kada je Luka verovao da je sve moguće
Oni na planini, podeljena čokolada, prsti koji se slučajno dodirnu – prvi put kada je shvatio šta oseća
Zadnja noć pre nego što je otišao u Berlin – sedeli na klupi, Luka je drhtao od hladnoće i straha da će sve reći
Bežao je. Bežao je jer bi sve uradio za tog čoveka – preselio se, promenio život, čekao godinama. A Marko? Marko je bio tvrđi od kamena ispod te klupe. Luka je znao da će ga Marko povrediti ako mu da priliku. Zato je otišao prvi.
Markov um je bio hladniji, ali pod ledom je vrelo:
Telegram od Luke iz Beča: "Stigao sam. Mesto je ludnica." – Marko je odgovorio: "Srećno." Suviše kratko, suviše hladno
Slika Luke sa nepoznatim muškarcem na Instagramu, dve godine kasnije – Marko je obrisao aplikaciju nakon što je video
Poruka od 3 ujutro, pre pet godina: "Nikad ne spavaš?" – Marko nije odgovorio jer je znao da će, ako počne, reći sve
I najgore od svega: Marko je znao da je sebičan. To je bio njegov način preživljavanja. Bolje da Luka mrzi nego da ga vidi slabog.
"Marko? Slušaš?" Kolega Petar je lupio šakom po stolu. "Pitao sam te za podatke za sutra."
"Da, izvini. Moram da idem." Glas mu je zvučao stran, čak i njemu. Osetio je onu staru želju da povredi, da odbije pre nego što bude odbijen.
Kad je podigao pogled, Luka je već stajao pored njihovog stola, sa onim nesigurnim osmehom koji je poznavao iz dana kada su bili dečaci. Bio je mršaviji nego što ga je pamtio. Oči su imale tamne kruge. Putovanja nisu bila blagodat, bila su bekstvo.
"Hej, Marko. Dugo vremena."
Njegov glas je bio dublji nego što ga je pamtio. I ona narukvica – plave i zelene perlice, boje mora – izbledela od sunca i vremena, ali još uvek tu.
"Luka. Nisam znao da si se vratio." Namerno hladno. Vežbao je ovaj ton u ogledalu tokom godina.
"Privremeno. Majka... pa, znaš." Luka je gledao u pod. Nije hteo da pokaže koliko ga taj hladni ton boli.
Marko je znao. Njegova majka mu je rekla pre mesec dana. Odlučio je da ne pošalje poruku. Sebično? Da. Ali šta je hteo da kaže? "Žao mi je"? To bi bilo suviše, a sve manje od toga bi bilo suviše malo.
Iz mraka se pojavila Nina, njihova zajednička prijateljica iz srednje, sada veterinarka sa pametnim pogledom koji je sve videla i pre deset godina.
"Vidim da ste se već pronašli", rekla je, stavljajući ruku na Lukino rame sa zaštitničkom nežnošću. Znala je za Lukine ožiljke. "Slučajno sam zakačila Luku juče. A tebe, Marko, baš sam jutros slučajno nazvala. Koja slučajnost, ha?"
Njen osmijeh je bio previše nevin da bi bio istinit. Bila je ljuta na Marka. Uvek je bila na Lukinoj strani.
"Znaš šta, dečki? Sutra ručak kod mene. Stari restoran na reci. Podsećate li se? Sedam sati. Bez izgovora."
Okrenula se i nestala u gužvi pre nego što su mogli da odbiju. Njeno carstvo terora je počelo.
Luka je gledao u pod, crtajući vrhom teniske po parketu. Marko je gledao kako mu vrat pulsira ispod kože. Želeo je da dodirne tu pulsirajuću tačku, da oseti da je Luka živ, stvaran. Umesto toga, skrstio je ruke.
"Slušaj..." počeo je Luka, glas malo drhtav. Hteo je da kaže nešto, bilo šta, da popravi ovaj led između njih.
Ali telefon je zazvonio – Anja. Markov prsten odgovora bio je oštar, konačan. Namerno je izvadio telefon. Hteo je da Luka vidi sliku Anje na ekranu.
"Moram da idem. Vidimo se sutra." Nije rekao "Vidimo se" već "Vidimo se sutra". Namerna suptilnost. I poruka: I dalje ti određujem tempo.
Kad je izašao na hladan noćni vazduh, osetio je kako ga prati pogled. Nije se okrenuo. Voleo je kontrolu, red, sigurnost. Luka je uvek bio oluja – lepa za posmatranje, ali opasna za život u njoj.
Ipak, celom putem do stana, u glavi mu je odzvanjala jedna rečenica koju Luka nikad nije izgovorio, a koju je Marko uvek čitao između redova njihovih razgovora, a sada, posle deset godina, postala je optužba:
Volim te beskrajno. Zašto me nećeš?
A odgovor, koji je nikad nije dao, bio je još tragičniji:
Zato što bih te uništio. I znam da bi ti mi to dopustio.
MARKO: PRIPREME
Anja je stajala na vratima kupatila dok se Marko brijao."Ručak sa starim drugom? Nisi pomenuo."
"Bio je spontan", rekao je Marko, gledajući sebe u ogledalu. Lažao je glatko. Vežbao je to. "Luka se vratio u grad, njegova majka je bolesna."
"Luka?" Anjine oči su se suzile. Čula je to ime u snu, kad je Marko mrmljao preko noći. Znala je da postoji nešto. Žena uvek zna. "Onaj fotograf koji putuje?"
"Da."
Zašto je osećao potrebu da dodaje detalje? Da ubedi nju ili sebe?
"Pa lepo. Valjda ćete imati šta da pričate posle toliko godina."
Kad je otišla, Marko se oslonio na umivaonik. Ruke su mu drhtale. Deset godina. Luka je otišao kad su imali dvadeset i jednu. Sada su muškarci sa brazdama na čelu i istorijom koja teži.
Odložio je brijač. U kutiji iza ogledala, ispod dezodoransa i tableta, ležala je fotografija. Ona. Na plaži u Herceg Novom. Luka se smeje, ruke raširene prema moru, a Marko gleda njega, a ne more. Snimila ih je Nina.
Stavio je fotografiju nazad. Sebično. Povredićeš ga ponovo. Ali ipak, obukao je tamnoplavu košulju koju je Luka nekad voleo. Još jedno sebično pravdanje: samo da izgleda pristojno.
LUKA: HOTELSKA SOBA
Hotel "Central" je bio jeftin i tužan. Luka je sedeo na krevetu, držeći telefon majke u ruci. "Ne brini, sine, nije ništa ozbiljno." Ali glas joj je drhtao.Iznad kreveta je visela ružna slika broda na nemirnom moru. Kao on, uvek u pokretu, uvek na ivici oluje.
Otvorio je Instagram. Markov profil: @markogeodet. Slike terena, planova, jedinstvena slika sa Anjom na planini. Lepa. Stabilna. Sve što Luka nikad nije bio.
Zatvorio je aplikaciju. Zašto je prihvatio Ninin poziv? Znao je da će biti bolno. Jer nada, čak i najmanja, bila je gora od odricanja.
U koferu, ispod odeće, nalazio se crni moleskin. Dnevnik putovanja. Na prvoj strani: "Berlin, dan 1. Ne mogu prestati da mislim na njega. Ovo je bila greška."
Na zadnjoj strani, od juče: "Vratio sam se. Vidim ga sutra. Bojim se da sam ostao isti. Bojim se da se on promenio. Bojim se najviše da se nije."*
Stavio je narukvicu od perlica na zglob. Izbledele, ali čvrste. Kao njegova ljubav – izmučena, ali ne slomljena.
RESTORAN NA RECI: 18:55
Restoran "Lastavica" je izgledao drugačije. Renoviran, stolovi sa belim stolnjacima, cene tri puta veće. Ali reka je ista – mirna, tamna, nosila je sećanja kao da su plovila po njoj.
Marko je stigao prvi. Uvek tačan. Kontrola. Sedao je za sto sa pogledom na reku, pijući vodu. Odbio je vino. Trebao je biti trijezan.
Nina je ušla kao vetar, zagrlila ga snažno.
"Deset godina, Marko. Deset jebenih godina i ti izgledaš kao da si sinoć video čoveka."
"Bio je iznenadenje."
"Ne seri." Nina je sedla, ozbiljna. "Vidim kako gledaš preko stola. Još uvek."
"Nina..."
"Ne. Čuj me. Luka je prošao kroz pakao. Ne znam šta, ali znam bol kad ga vidim. Ako ne planiraš da budeš... bolji... pusti ga."
"Šta to znači?"
"Znaš šta znači."
U tom trenutku, Luka je ušao. Kasnio pet minuta. Tipično. Oprezno, kao da ulazi u polje mina.
Njegov pogled je preleteo preko Ninu i zaustavio se na Marku. Taj trenutak – deset godina sabijenih u jedan pogled. Luka je video tamnoplavu košulju. Znao je. Sećao se.
"Hej", rekao je Luka.
"Hey", odgovorio je Marko.
Nina je ustanila. "Idem po piće. Whiskey svi, zar ne? Da se ogrejemo."
Ostavila ih je same. Reka je šumela ispod terase.
ŠETNJA OBAKOM REKE: 20:17
Kiša je jenjavala u sitnu mrenu. Nina ih je ostavila na ulazu u stari šumski put uz reku. "Sastajemo se za sat vremena u 'Lastavici'. Ne utopite se."
Put je bio sklizak od lišća i kiše. Luka je koračao napred, Marko iza njega. Stara dinamika – Luka vodi, Marko prati, ali uvek na sigurnoj udaljenosti.
"Sećaš li se kad smo ovde pali s bicikla?", upitao je Luka bez okretanja.
"Ti si pao. Ja sam stajao sa strane."
"Da. Uvek si stajao sa strane."
Oštrina u glasu. Luka se zaustavio pored stare vrbe. Korenovi su izvirivali iz zemlje kao izbuljene vene.
"Zašto si nosio tu košulju, Marko?"
Iznenadno pitanje. Direktno.
"Košulju?"
"Tamnoplavu. Onu iz Herceg Novog. Znaš koju."
Marko je osetio kako mu vrelina širi grudi. Uhvaćen.
"Slučajnost."
"Ne seri." Luka se okrenuo. Oči su mu bile tame, ali vatrene. Deset godina bekstva napravilo je čuda – napokon je naučio da bude ljut. "Ništa sa tobom nije slučajnost. Ti planiraš svaki korak."
"Za razliku od tebe koji letiš od jedne nesreće do druge?"
Udario je nisko. Namerno. Hteo je da vidi da li Luka još uvek oseća.
Luka se nasmejao, gorak, prazan smeh.
"Tačno. Leteo sam. Ali znaš zašto, Marko? Leteo sam jer si mi jednom rekao nešto. Sećaš se? Sedeli smo na klupi kod reke – baš ovde negde – i ja sam pitao da li si ikada bio zaljubljen."
Marko je cutao. Sećao se.
FLASHBACK: LETO, PRE 11 GODINA
Luka (20) i Marko (20) na obali. Pivo u rukama, veče je bilo toplo, a svitci duvana.
Luka: "Jesi li se ikada zaljubio, Marko?"
Marko gleda u reku, duva dim polako. "Zaljubio? Ne. To je za ljude koji nemaju šta pametnije da rade."
Luka je osetio kako mu se srce steže. "Nikad? Ni malo?"
Marko ga pogleda, hladno, superiorno. "Eto, nisam se zaljubio. I ne planiram. Ljubav je nered. Ja volim red."
Luka je gurnuo bol duboko u sebe. Sakrio ga je iza šaljivog osmeha. "Pa dobro, bar znaš šta hoćeš."
"Uvek znam."
SADAŠNJOST
" 'Eto, nisam se zaljubljivao' ", ponovio je Luka, glas mu je drhtao od napetosti. "To je bila smrtna presuda. Jer ja... ja sam već tada bio zaljubljen u tebe. I znao sam – ako ti ne možeš da se zaljubiš, onda nikad nećeš moći u mene."
Marko je osetio vazduh kako nestaje iz pluća. Istina je izašla na videlo, gruba, neulešana.
"Luka..."
"Ne. Čuj me. Posle godinu dana, kad sam već bio poludeo od tišine, pitao sam te opet. 'Zašto ništa nismo uradili?' A ti si rekao: 'Niko ništa nije uradio na početku i tako je prošlo.' "
Drugi flashback – brz, bolan:
Marko u dnevnoj sobi, Luka na vratima, napet, spreman da prizna sve.
Luka: "Mislim da smo propustili nešto."
Marko (gledajući TV): "Šta?"
"Mi. Nismo probali."
Marko se smeši blago, kao odrasli detetu. "Niko ništa nije uradio na početku i tako je prošlo. Verovatno nije bilo namenjeno."
Luka se povlači, povređen, bežao je iz kuće. Marko je nastavio da gleda TV, ali nije video ništa.
" 'Nije bilo namenjeno' ", ponovi Luka sada, glas pun ogorčenja koji se pretvara u tihu bol. "Ali nije bilo slučajno, Marko. Ti si birala da ništa ne uradiš. Jer ti si uvek imao očekivanja koja ja nisam mogao da ispunim – da budem siguran, stabilan, kao ti. A ja nisam to. Ja sam haos. Ja sam neizvesnost. I ti to nikad nisi mogao da podneseš."
Kiša je počela jače. Probiјali su kroz granje.
"Znaš šta je najgore?", nastavi Luka, sada tiše, kao da priča sam sa sobom. "Što sam čekao. Godinama. Čak i kad sam otišao, čekao sam da mi pošalješ poruku, da kažeš 'vrati se'. Jer bih se vratio. Odmah. Sve bih ostavio."
Marko je stajao kao ukopan. Led se lomio, a ispod je vrelo koje je čuvao deceniju. Reči su mu bile zaglavljene u grlu.
"Zašto nisi ništa rekao?", izdahnuo je na kraju.
"Rekao sam! Na hiljade načina koje nisi hteo da vidiš! Pogledi, dodiri, šutnje koje su bile previše duge... A ti... ti si tražio savršenog Luku koji ne postoji. Neki izmišljeni lik koji bi ispunio tvoja očekivanja."
Okrenuo se da ode. Bežao ponovo. Ali Marko ga je uhvatio za ruku. Prvi put da ga dodirne posle deset godina.
Koža je bila vruća, živčana, poznata.
"Pusti me", rekao je Luka, ali nije se trgao.
"Ne."
Jedna reč. Prvi put da je rekao "ne" kada je trebalo da pusti.
Luka se okrenuo. Oči su mu bile pune kiše i suza. "Šta hoćeš, Marko? Šta, za ime boga, hoćeš od mene sada? Još jednu priliku da me povrediš? Još jedan test koji ne mogu da položim?"
Marko je držao njegovu ruku, osećao kako mu puls lupa kao lud na zglobu. Gledao je u tog čoveka – iznurelog, izmučenog, pravog – koji je oduvek bio tu, a koga je on terao da beži ceo život.
"Hoću...", počeo je Marko, glas mu se slomio. "Hoću da prestanem da bežim."
Luka je široko otvorio oči. Nada – ona prokleta nada – ponovo se rodila, nepozvana, nepobediva.
U daljini, munja je presekla nebo. Grmljavina se kotrljala rečnom dolinom.
"Šta to znači?", šapnuo je Luka.
"Znači da sam se plašio", rekao je Marko, vukući ga pod krošnju stare vrbe zbog kiše. "Plašio sam se da ću te uništiti. Jer znao sam... da bih te voleo na način koji te guši. Kontrolisao. Preoblikovao u ono što ja želim. I ti si to zaslužio – ti si zaslužio oluju, putovanja, slobodu."
Luka ga je gledao, ne verujući. Marko je priznavao. Marko je bio ranjiv.
"Možda ja ne želim slobodu", rekao je Luko tiho. "Možda sam se umorio od bekstva. Možda... želim da me neko drži čvrsto. Čak i ako to boli."
Kiša je pljuštala sada. Bili su mokri do kože, zatvoreni pod vrbom, svet se suzio na njih dvojicu.
Marko je podigao ruku, dodirnuo Lukino lice. Drhtao je. "Ako počnemo sada... neću biti dobar. Biću sebičan. Ljut ću biti. Povređivacu te nesvesno."
"Bolje nego ništa", rekao je Luka, naginjući se u dodir. "Bolje nego ova praznina od deset godina."
I tada – Marko ga je poljubio.
Nije bio nežan poljubac. Bio je očajan, pun kiše, suza, gorčine i one ogromne, neiskorišćene ljubavi koja je čekala deceniju da izbije. Ruke su mu bile čvrste na Lukinim ledima, držeći ga, konačno, ne puštajući.
Luka je plakao. Plakao je u poljupcu, ruke su mu obavijale Markov vrat, držeći se kao da je to jedina stvarna stvar u životu.
Kad su se razdvojili, dah im se mešao, vruć u hladnom vazduhu.
"Vratio bih sve vreme unazad", rekao je Marko, čelo naslonjeno na Lukino. "Vratio bih i rekao 'da'."
"Ne možeš."
"Znam. Ali mogu sada. Ako... ako još uvek želiš."
Luka je prstima dodirnuo Markov usne. Čudo. "Uvek sam hteo. Samo sam čekao da ti to isto poželiš."
HOTELSKA SOBA: 23:18
Prozor je bio zamagljen od pare njihovog disanja i kiše koja je još tukla sa spoljne strane. Luka je stajao na sred sobe, drhteći, mokri džemper u njegovim rukama kao neka vrst zaštite.
"Grejanje ne radi", rekao je, ne gledajući Marka.
"Vidim."
Marko je zatvorio vrata. Zvuk brave koja klikće bio je konačan. Nema nazad. On je doneo tu odluku u kolima, držeći Lukinu ruku preko menjača: "Ako uđem gore, neću moći da se pretvaram više."
"Možeš ostati suva odeća", rekao je Marko, glas mu je bio nježniji nego što je Luka ikada čuo. Dominantan, ali mekan.
"Ja nemam..."
"Nosio sam je za tebe."
Marko je otvorio svoj ranac - uredan, organizovan - i izvadio sivu majicu i farmerke. Uvek spreman. Uvek pod kontrolom. Ali sada, ta kontrola je bila u službi drugog čoveka.
Luka se presvukao u kupatilu. Osetio je miris Marka na majici - onaj isti parfem, malo pomeren vremenom. Drhtao je. Kada je izašao, Marko je već bio skinuo košulju, samo u boksericama, stavljao mokru odeću na grejanje da se osuši.
Luka ga je gledao. Deset godina dodira umalo, a sada gol teren. Ožiljci, tetovaže koje nije znao, mišići koji su postali čvršći. I one iste oči.
"Šta?", upitao je Marko, okrenuvši se.
"Nisam te tako video... od kad smo bili dečaci na plaži."
"Promenio sam se."
"Nisi." Luka je prišao, podigao ruku, dodirnuo ožiljak na Markovom rebru. "Kako?"
"Planina. Prošle godine. Nisam bio oprezan."
Luka je prstima pratio ožiljak. Prvi dodir koji nije bio hitan, očajan. Bio je istraživački, nežan. Marko je zastao dah, dozvolio mu.
"Boli li još?"
"Samo kad dišem previše duboko."
Luka se nasmejao, tiho, a onda suze su mu ponovo navrle na oči. Smeh i plač, isto. Marko ga je privukao, bez reči, stavivši mu glavu na svoje rame. Držao ga je, prstima u Lukinoj mokroj kosi.
"Šta ako ne uspemo?", šapnuo je Luka u Markov vrat.
"Onda ćemo propasti zajedno. Bolje nego odvojeno."
Nisu se pomerali dugo vremena. Kiša je postajala ritmična, uspavljujuća. Marko je vodio Luku do kreveta, skinuo pokrivač. Posteljina je bila jeftina, hrapava, ali bila je njihova.
Legli su, licem jedan prema drugom, kolena su im se dodirivala. Luka je držao Markovu ruku, prsti su mu ispitivali svaki zglob, svaki nokat.
"Fotografija", rekao je Marko iznenada.
"Koja?"
"Ona sa plaže. Ona koju je Nina uslikala. Držiš je?"
Luka je zastao. Srce mu je udarilo. Okrenuo se, posegao u kofer ispod kreveta. Izvadio je moleskin, a iz njega - polarna fotografija, izbledela, sa zgužvanim ivicama.
"Nosim je svuda", rekao je tiho. Otkrio najdublju ranjivost.
Marko je uzeo fotografiju. Ona. Njih dvojica, devetnaest, more iza njih, sunce koje zalazi. Luka se smeje, ruke raširene, a Marko gleda njega, a ne more. Ljubav je bila tako očigledna, a on ju je poricao godinama.
"Jebo te", rekao je Marko, glas mu se slomio. "Jebo te što si čuvao nadu. Jebo te što si verovao kad ja nisam mogao."
Luka je uzeo fotografiju nazad, stavio je na noćni sto, između njih. "Nisam je čuvao zbog nade. Čuvao sam je kao dokaz da nisam izmislio sve. Da je postojao trenutak kad si me možda voleo."
Marko ga je poljubio.
Ovaj put nije bio očajan. Bio je spor, istraživački, kao prvi put iako su znali jedno drugo celog života. Ruke su pronašle put - Markove u Lukinoj kosi, Lukeve na Markovom vratu, držeći ga kao da se plaši da će nestati.
Kad su se razdvojili, dah im je bio toplo mesto u hladnoj sobi.
"Neću biti dobar u ovome", rekao je Marko, čelo naslonjeno na Lukino. "Biču ljubomoran. Biču tvrdoglav. Hoću da kontrolišem."
"Ja ću biti nesiguran. Povlačiću se. Plakiću previše."
"Onda ćemo biti savršena katastrofa."
"Katastrofa zajedno."
Marko je stavio ruku na Lukino lice, palac mu je prelazio preko jagodica. Dominantan, ali ne posedujući. Držeći, a ne hvatajući. "Moraćemo da pričamo. Stvarno pričamo. Svaki dan."
"Mogu to." Luka je okrenuo glavu, poljubio mu dlan. "Samo nemoj da me ostaviš u tišini. To me ubija."
Nisu pravili ljubav te noći. Nisu morali. Umesto toga, ispričali su se - o Berlinu, o noćima kad je Luka pijan slao poruke koje nikad nije poslao; o Anji, o Markovom strahu da će biti kao njegov otac; o majci, o bolu koji je Luka nosio sam.
Zaspali su u zoru, isprepleteni, fotografija na noćnom stošću osvetljena prvim zrakama sunca. Prvi put posle decenije, obojica su spavali dubokim snom.
EPILOG: TRI NEDELJE KASNIJE
Restoran na reci je bio isti, ali stol je bio drugačiji. Nina je sjedila naspram njih, gledajući kako Marko automatski sipa vodu u Lukinu čašu, kako Luka pomera solju ka Marku pre nego što je zatraži.
"Prekid sa Anjom je bio ružan", rekao je Marko, "ali pošten. Dugovala mi je to."
"Lekarka kaže da mama napreduje", dodao je Luka. "Možda... možda ostanem duže."
"Duže?", upitala je Nina, podižući jednu obrvu.
"Dok ne vidim gde ovo vodi." Luka je pogledao Marka. "Ako Marko želi."
Marko je uzeo Lukinu ruku preko stola. Nije je držao skriveno. Držao je čvrsto, prsti su mu se prepliтали s Lukinim.
"Želim", rekao je jednostavno.
Nina se nasmešila, oči su joj bile vlažne. "Dobro. Sada, kada ste konačno shvatili ono što smo svi znali pre deset godina... ko plaća račun?"
Kad su izašli, veče je bilo vedro, reka je ogledala zvezde. Stajali su na obali, na istom mestu gde su se svađali pre tri nedelje.
"Idemo na prvi sastanak sa terapeutom sutra", rekao je Marko.
"Plašiš li se?"
"Da. Ali više me plaši pomisao da ne idemo."
Luka se naslonio na njega, glavu na ramenu. Oslanjao se. Marko ga je obuhvatio rukom, držeći ga čvrsto, ali ne zatočenički.
"Hoćeš li opet da putuješ jednog dana?", upitao je Marko.
"Možda. Ako ideš sa mnom."
"Imam posao."
"Možeš da radiš odakle god. Ako hoćeš."
Marko je pomislio na svoj uredni stan, na raspored, na sigurnost. Pomislio je na Luku kako leti iz grada u grad, osvetljen suncem koje nikad nije bilo dovoljno toplo da zagreje njegovu usamljenost.
"Možda", rekao je. Prvi put u životu, "možda" nije značilo "ne". Značilo je "razmisliću". Značilo je "ti si vredan promene planova".
Luka je izvukao polaroid iz džepa. Stavio ga je u Markovu ruku. "Za tebe. Da imaš dokaz."
Marko je pogledao fotografiju. Pogledao je svoj mladi lik kako gleda u Luku s ljubavlju koju nije smeo da imenuje. Pogledao je Luku kako se smeje sa verom u budućnost koja će ga izneveriti.
Stavio je fotografiju u novčanik, pored vozačke dozvole. Između obaveza i slobode, našao je ljubav.
"Znaš šta?", rekao je Luka, gledajući reku. "Vredelo je čekati."
"Bio sam sebican. Mogao sam da te oslobodim ranije."
"Ali ne bi bilo ovo. Ne bismo bili ovi ljudi." Luka ga je poljubio, kratko, slatko. "Sad znamo šta gubimo ako odustanemo."
Krenuli su duž obale, ruke u džepovima, ali laktovi su im se dodirivali na svakom koraku. Nisu sve popravili. Nisu sve rešili. Ali su se konačno zaustavili. Nisu više bežali.
I za dva čoveka koji su proveli deceniju u bekstvu, zaustavljanje je bila najhrabrija stvar koju su ikada uradili.
KRAJ
