Una Noche

Bila je to ona vrsta subotnje večeri kada se vazduh zgusne od topline, a crni asfalt ulica još uvijek zadržava toplotu dana. Bašta restorana La Villa bila je popunjena smehom, zvukom zveckanja čaša i povremenim šumom palmi koje su se njihale u primorskom povetarcu. Četvorica prijatelja — Marko, Jovan, Dejan i Luka — sedeli su za stolom u uglu, okruženi zidom od bugenvilije ružičaste boje, kada se sve promenilo jednim jedinim pokretom.

Marko je upravo završavao svoju priču o prošlogodišnjim avanturama kada je konobar prilazio s tacnom. Na njoj se nalazila boca cave — lokalnog katalonskog penušca — hladna, sa kondenzatom koji joj je slizio po stranama, i četiri čaše.

"Gospodo, ovo vam šalju sa onog stola," rekao je konobar s naglaskom koji je zvučao kao petao u jutru, pokazavši glavom prema uglu bašte.

Četvoro muškaraca se istovremeno okrenulo.

Za stolićem kraj bara, pod senkom velikog suncobrana, sedela su dvojica. Jedan od njih — visok, tamne puti, u jednostavnoj crnoj majici koja mu je isticala ramena — držao je svoju čašu vina i upravo ih je gledao preko ramena. Kada su se njihovi pogledi sreli, podigao je čašu, a uglovi njegovih usana zadrhtali su u polukrugu koji je bio više od pozdrava. Bio je to pogled koji nosi obećanje. Pogled koji u Sitgesu znači: Vidim vas. Želim vas. Ili vas sve, ili nijednog.

"Molim?" Marko se nasmejao, odmahujući glavom, kao da mu je netko upravo ispričao najbolju šalu koju nije očekivao.

"Čekaj, šta?" Jovan je zatreptao, rukom prelazeći preko brade. Njegove oči - one koje su obično bile fokusirane na tehničke detalje njegovog arhitektonskog posla - sada su širom otvoreno proučavale dvojicu nepoznatih.

"Brate, jel' ovo što ja mislim da jeste?" Dejan je prošaputao, proveravajući okolinu kao da očekuje skrivenu kameru. Njegova ćelava glava blistala je pod reflektorima bašte.

Luka, najmlađi u društvu, sa kovrdžavom kosom koja mu je padala preko očiju, naslonio se na naslon stolice i nasmejao se. "Pa... definitivno nas gledaju. I to ne kao da nas pitaju za vreme."

Crna majica se nagnula prema svom pratiocu — nižem, mišićavijem muškarcu u sivoj košulji — i nešto mu šapnuo. Obojica su se nasmejala, taj smeh koji je zvučao kao najava.

"Hahaha, pa dobro, šta sad?" Marko je podigao svoju čašu vode, oči su sijale od uzbuđenja. Večera je do tada bila pristojna — razgovor o poslu, o stanju u zemlji, o tome ko je s kim prekinuo. Ali ovo... ovo je bilo kao da je neko otvorio prozor u sobi bez vazduha.

Jovan je prvi prepoznao signal. "Cava," rekao je, klizeći prstom po vratu flaše. "U Sitgesu, kada ti neko pošalje bocu cave bez povoda, to nije samo poziv na razgovor. To je... preporuka za desert."

"Ok, moram priznati..." Jovan je odmahnuo glavom, gledajući kako tamnoputi muškarac diže čašu u njihovu čast, "imaju stil. I hrabrost. Mi smo četvorica, majke ti."

"Možda su i oni hrabri," rekao je Luka, koji je već polako ustajao, popravljajući polo majicu. "Ili možda znaju nešto što mi ne znamo."

Marko se okrenuo prema ostalima, oči mu sijale od one vrste ludosti koja dolazi s odmora, alkohola i tople španske noći. "Ajde da ih pozovemo da nam se pridruže?"

"Ozbiljno?" Dejan se nasmejao "Znači, večera s nepoznatima?"

"Ne," ispravio ga je Luka, već dižući ruku da pozove konobara. "Večera sa mogućnostima."

Konobar se vratio, s neveštim osmijehom koji je govorio da je ovo Sitges i da je video sve, ali da mu ovo ipak ulepšava smenu.

"Recite im da su pozvani da se pridruže," rekao je Marko. "Ako smeju."

Konobar se nasmejao, uzevši flašu da im je otvori kod njihovog stola. "Ovde, gospodo, svi smeju."

I tako se desilo. Crna majica — kasnije su saznali da se zove Enrike, a njegov pratilac Hugo — preuzeo je inicijativu. Pristupili su s onom lakoćom koja je svojstvena ljudima koji su sigurni u ono što žele. Ruke su se stisnule, imena razmenjena, mesta uz sto pronađena. Cava je prskala u čašama, a smeh je postao glasniji, zagrljaji bliži.

"Znate li neko dobro mesto za nastavak?" upitao je Dejan, već malo omamljene glave od vrućine i blizine.

Hugo se nagnuo preko stola, mirisom svog parfema - drvenim, pomorskim - popunjavajući prostor između njih. "Ostavi to nama," rekao je, a njegov osmeh je bio onaj koji ne traži dozvolu, već daje uputstva. "Znamo mesto. Ili dva. Ili tri."

I tako je jedna obična večera postala nezaboravna. Pod blagim svetlom fenjera koji su se ljuljali na vetru s Mediterana, granice između "mi" i "oni" su se rastopile kao led u čaši. Šest muškaraca — četvoro koji su došli kao prijatelji, dvoje koje je došlo kao lovci, a sada su svi bili saveznici u noći — ustalo je kao jedno. Grad je šumio oko njih, grad koji je oduvek znao da najbolje priče počinju jednim pogledom, jednom bocom cave i hrabrošću da se prihvati ono što se nudi bez pitanja za sutra.

Kada su izlazili iz bašte, rame uz rame, Enrike je stavio ruku oko Markovog struka. "Piće je samo bio uvod," šapnuo mu je na uho, dok su ostali već odlazili napred, glasovi im se preplićući u noć.

Marko se nasmejao, osećajući toplinu ruke koja ga vodi u nepoznato. "Znaj da si promenio ne samo dan."

"Znam," rekao je Enrike. "To je i bila poenta."

I noć je tek počinjala.