Zaključan da bih bio slobodan

Ne znam tačno kada se dogodio taj trenutak. Nije bio obeležen nekom posebnom scenom, razgovorom ili iskustvom. Nije bilo „postepeno“, kako se obično očekuje kada su u pitanju promene u seksualnim interesovanjima. Jednostavno sam jednog dana shvatio da me ideja chastity cage-a privlači. Ne na način radoznalosti, već prepoznavanja. Kao da sam naišao na nešto što već postoji u meni, ali do tada nije imalo ime.

Kako sam s vremenom sve jasnije prihvatao sebe kao bottom gay muškarca, prestao sam da tražim ravnotežu tamo gde je nema. Prestao sam da se ubeđujem da moram želeti „sve“. I upravo tada, paradoksalno, pojavio se chastity cage — simbol koji mnogi doživljavaju kao krajnju formu kontrole, a ja kao prvi jasan znak slobode.

Jer šta je zapravo sloboda u seksualnosti? Da li je to mogućnost da radiš sve, uvek, sa svakim? Ili je sloboda trenutak kada prestaneš da se pretvaraš da želiš ono što ne želiš?

Za mene, chastity cage nije fetiš uskraćivanja, već fetiš iskrenosti.

Kavez koji govori umesto mene

U gej kulturi, čak i danas, postoji snažan pritisak da seksualnost bude fleksibilna, otvorena, „bez etiketa“. Na papiru, to zvuči oslobađajuće. U praksi, često znači da moraš stalno da pregovaraš, objašnjavaš, prilagođavaš se. Kao da je imati jasnu preferencu znak ograničenosti, a ne samosvesti.

Chastity cage za mene radi suprotno. On ne traži objašnjenje. Ne ostavlja prostor za pogrešno čitanje. To je vizuelna i telesna izjava: ovo sam ja, ovako funkcionišem, ovo mi je važno.

I tu dolazimo do prve velike zablude — da je kavez znak potčinjavanja drugome. Za mene je on pre svega prestanak potčinjavanja tuđim očekivanjima. Ne moram više da glumim ravnotežu između aktivnog i pasivnog, između performansa i želje. Ne moram da se dokazujem.

Ironično, zaključavanje mi je donelo osećaj jasnoće koji mi je ranije nedostajao.

Tišina umesto nagona

Prvi put kada sam ga nosio, nisam osetio nalet uzbuđenja. Osetio sam tišinu. Kao da je neko utišao stalni unutrašnji šum — potrebu za reakcijom, impulsom, dokazivanjem muškosti kroz funkciju.

Orgazam, koji je godinama bio centar svega, iznenada je izgubio važnost. Ne kao gubitak, već kao rasterećenje. Kada nosim chastity cage, moj orgazam nije cilj. Ponekad nije ni deo jednačine. Fokus se pomera — na partnera, na njegovu želju, na dinamiku između nas.

U tom pomeranju prepoznajem i svoju submisivnu stranu, ali ne kao slabost. Submisija ovde nije pasivnost, već svesna odluka da se uživanje ne meri isključivo mojim ishodom.

U BDSM i kink zajednicama često se naglašava da je moć uvek u rukama onoga ko pristaje. Chastity cage me je naučio upravo tome: da kontrola nije suprotna slobodi, već ponekad njen najjasniji oblik.

Muškost bez performansa

Ne možemo govoriti o chastity cage-u bez da dotaknemo muškost. Posebno gej muškost, koja je i dalje duboko oblikovana heteronormativnim standardima: aktivan, potentan, uvek spreman.

U tom kontekstu, zaključan penis deluje kao provokacija. Kao odbijanje da se učestvuje u takmičenju. Kao svesno isključenje iz logike „više, jače, češće“.

Ali šta ako muškost nije u funkciji, već u izboru?

Za mene, chastity cage je bio način da redefinišem sopstveni odnos prema telu. Da prestanem da ga posmatram kao alat koji mora stalno da dokazuje svoju vrednost. Da ga doživim kao deo identiteta koji ne traži potvrdu spolja.

Od većeg ka manjem

Zanimljivo je i kako se moj odnos prema samom kavezu menjao. Počeo sam sa većim modelima. Bili su sigurniji, „razumniji“, manje ekstremni. Vremenom sam prelazio na manje. Danas nosim minijaturni.

Ne znam da li to govori o rastu poverenja u sebe, ili o tome da mi je potrebno sve manje prostora da bih bio ono što jesam. Možda govori o potrebi da se identitet više ne kamuflira. Da se ne ostavlja „rezerva“.

U društvu koje često zahteva kompromis kao dokaz zrelosti, meni je upravo ova redukcija donela osećaj celovitosti.

Fetishi kao ogledalo društva

Fetishi su često označeni kao devijacije, ali možda su oni samo mesta gde društvene norme pucaju. Chastity cage posebno uznemirava jer dira u dve velike opsesije: kontrolu i muškost.

Zašto nas ideja dobrovoljnog uskraćivanja toliko uznemirava? Zašto je lakše prihvatiti preterivanje nego svesno ograničenje? Možda zato što nas podseća da nisu svi nagoni neophodni, niti svi impulsi vredni praćenja.

U tom smislu, chastity nije negacija seksualnosti, već njena reorganizacija. Premeštanje fokusa sa automatizma na izbor.

Ne tražim razumevanje, samo prostor

Ovu kolumnu ne pišem da bih nekoga ubedio da je chastity cage „normalan“. Ne pišem ni da bih tražio razumevanje. Pišem jer verujem da tabu ne nestaje ćutanjem.

Ako postoji nešto oslobađajuće u mom iskustvu, to nije sam kavez, već trenutak kada sam prestao da se pravdam. Kada sam prihvatio da jasnoća nije isto što i rigidnost, i da želja ne mora biti univerzalna da bi bila validna.

Možda sloboda nije u tome da budemo otvoreni za sve, već da budemo iskreni prema sebi. Čak i kada ta iskrenost dolazi u obliku malog, metalnog kaveza.