Poslednja trening utakmica

Marko je uvek poslednji koji izlazi iz kabine. Dok su se ostali brisali i hvatali za majice, on je sedeo na drvenoj klupi, gledajući kako Andrej broji loptice u kutiji. Znao je da je ovo čudno, ovo čekanje. Znao je i zašto to radi. Ali nije znao da li Andrej zna.

"Još jedna, kapetane?" Andrej je podigao pogled, a Marko je video kapljice znoja kako mu se spuštaju niz vrat, nestajući ispod ovratnika trenerke. Bilo je to isto mesto gde je pre mesec dana, posle utakmice sa Vojvodinom, Marko video iste kapljice. Tada je sedeo na istoj klupi, a Andrej je stajao na istom mestu, brojeći loptice. Tada je prvi put pomislio: Ovo je previše. Ovo nije normalno.

"Ne, hvala. Samo... proveravam da li sam zaboravio nešto." Marko je ustao, hvatajući svoj ranac. Bio je to isti ranac koji je nosio četiri godine, još od kad je prvi put došao u ovu kabinu kao četrnaestogodišnjak. Tada je Andrej tek došao kao trener, sa dvadeset četiri godine i diplomom sa Fakulteta sporta. Svi su govorili da je premlad. Marko je mislio da je prelep.

"Uvek zaboraviš samo jednu stvar." Andrej se nasmešio, stavljajući poslednju lopticu u kutiju. "Ali to nije stvar. To je osoba."

Marko je osetio da mu lice gori. "Koga?"

"Sebe. Uvek zaboraviš da povedeš sebe kući." Andrej je zatvorio kutiju i seo na klupu pored Marka. Kabina je mirisala na mokre peskirije i staro drvo. I na Andrejev parfem, koji je Marko naučio da prepozna pre dve godine, kad je prvi put primetio da ga traži među mirisima u gužvi posle utakmica.

" sutra je poslednja utakmica sezone." Marko je gledao svoje ruke, prljave od trave i zemlje. "Poslednja za tebe."

Andrej je kimnuo. "Za mene, da. Za tebe, tek počinje. Kad sezona završi, ti ideš na pripreme za reprezentaciju. Ja idem u Austriju. Salzburg." Reč "Austrija" je zvučala previše daleko, kao da je neko drugi govorio jezik koji Marko ne razume.

"Znaš li tačno kad?" Marko je podigao pogled. Andrejevih očiju. One su bile tamnozelene, skoro crne u slabom svetlu kabine. Marko je znao da će ih zapamtiti na ovaj način - umorne, bliske, poslednje.

"U ponedeljak. Let je ujutru." Andrej je ispružio noge, a njegovo koleno se slučajno dodirnulo Markovog. Niko nije povukao nogu. "Znaš, mogao bih da odložim. Mogu da kažem da moram da završim neke papire ovde. Mogao bih da ostanem još nedelju dana."

"Ne." Marko je odmahnuo glavom. "Ne možeš. To je... to je prilika."

"Znam." Andrejev glas je bio tih. "Ali nije prilika za sve."

U kabini je nastala tišina. Marko je čuo kako voda kaplje iz tuša u susednoj prostoriji, kako vetar udara u prozor na kraju hodnika. Četiri godine. Četiri godine gledanja, čekanja, učenja svakog Andrejevog pokreta, svake promene u glasu kad bi bio nervozan pred važnom utakmicom. Marko je naučio da prepozna kada Andrej laže novinarima da je "samo fokusiran na tim". Naučio je da prepozna kada laže i njemu.

"Sećam se prvog dana kad si došao." Marko je progovorio, a reči su izlazile same, kao da ih neko drugi izgovara. "Bilo je toplo, kao sada. I svi su govorili da si premlad. Da ne znaš šta radiš."

Andrej se nasmešio. "A ti?"

"Ja sam mislio... ja sam mislio da si najlepši čovek koga sam video." Marko je zagrizao usnu. Previše. Rekao je previše. Ali sada, posle četiri godine, posle poslednje utakmice, posle ovog poslednjeg trenutka u kabini - više nije bilo vremena za laži.

Andrej je duboko udahnuo. "Znaš li koliko puta sam hteo da ti kažem da prestaneš da gledaš? Da prestaneš da čekaš posle svakog treninga?"

"Znaš li koliko puta sam hteo da ti kačim loptu u glavu da bi me primetio?" Marko je osetio da se smeje, a u isto vreme da mu se hoće da plače. "Ali nisi primetio. Nisi primetio dok nisam postao kapetan."

"Primetao sam." Andrej je okrenuo glavu, gledajući Marka prvi put ovako direktno, bez fudbalske lopte između njih, bez tima, bez izgovora. "Primetao sam prvog dana. Zato sam i ostao četiri godine u klubu koji nikada neće u Evropu. Zato sam odbio ponudu iz Partizana pre dve godine. Zato sam... zato sam se bojao da odem."

Marko je osetio da mu se srce zaustavlja. "Bojao si se?"

"Da. Bojao sam se da ćeš odrasti i da ćeš shvatiti da sam samo trener. Bojao sam se da ćeš naći nekog svog uzrasta. Bojao sam se..." Andrej je zastao, a njegov glas je postao grublji. "Bojao sam se da ću te povrediti. Da ću ti pokvariti karijeru. Da ću... da ću te zavoleti."

Vetar je udario u prozor, a obojica su se trgnuli. Marko je osetio da mu se ruke tresu. Četiri godine čekanja, četiri godine gledanja, četiri godine učenja svakog detalja - i sada, u poslednjem trenutku, sve je bilo tu, između njih, golo i neizgovoreno.

"Možda..." Marko je progovorio, a reči su bile teške kao kamen. "Možda bi mogao da odložiš let. Samo... samo za dan. Za dva."

Andrej je zatvorio oči. "Marko..."

"Znam." Marko je ustao, hvatajući ranac. "Znam da ne možeš. Znam da je glupo. Znam da samo... znam da je ovo kraj."

"Nije kraj." Andrej je ustao takođe, a sada su stajali jedan pored drugog, u uskoj kabini, među peskirijama i uspomenama. "Nije kraj. Ovo je... ovo je početak. Tvoj početak. Moj početak. Samo ne zajedno."

Marko je klimnuo glavom, a suze su mu krenule niz obraz, hladne i brze. "Hteo sam da budemo zajedno. Samo jednom. Samo... da znam kako je."

Andrej je podigao ruku, kao da će da dodirne Markovo lice, ali je zaustavio se na pola puta. "Znaš li kako je? Znaš li kako je svaki dan gledati nekog ko raste, ko postaje sve ono što si ti postao? Znaš li kako je znati da si deo toga, ali da nikada ne možeš biti deo tog celog?"

Marko je video da i Andreju teku suze. Prvi put. U četiri godine, prvi put da vidi da je i on čovek, a ne samo trener, ne samo idol, ne samo san.

"U ponedeljak..." Marko je progovorio, a glas mu je bio samo dah. "U ponedeljak, kad poletiš... hoću da znaš da ću misliti na tebe. Na ovaj trenutak. Na ovu kabinu. Na to kako si mi bio... sve."

Andrej je konačno dodirnuo Markovo rame, a dodir je bio topao i kratak, kao da se boji da će zapaliti. "I ja ću misliti na tebe. Na to kako si bio najbolji deo ovih četiri godine. Na to kako si... kako si mi pokazao da mogu da volim. Čak i ako nikada ne mogu da kažem koga."

Marko je klimnuo glavom, a zatim je okrenuo leđa i izašao iz kabine. Hodnik je bio hladan i prazan, a njegovi koraci su odzvanjali betonom. Čuo je kako se vrata kabine zatvaraju iza njega, polako, kao da neko ne želi da završi priču.

Izašao je na stadion. Noć je bila topla, a zvezde su bile jasne iznad terena. Znao je da je ovo poslednji put da stoji ovde kao deo ovog tima, ovog života, ovog sna. Sutra će igrati poslednju utakmicu sezone. Pobediće, ili će izgubiti. Ali sada, posle ovog trenutka, to više nije bilo važno.

Važno je bilo samo ovo: da je volio. Da je bio voljen, na svoj način. Da je imao ovaj trenutak, ovu kabinu, ovog čoveka.

I da je, konačno, naučio da izađe prvi.