Oluja

Avgust je bio nepodnošljiv. Vazduh iznad jezera stajao je kao zid od vlažnog stakla, a Marko je osećao svaku kaplju znoja koja mu je curila niz leđa dok je izvlačao dvosed na obalu. Drvo čamca bilo je vruće od sunca, gotovo peče pod dlanovima. Veslački kamp je bio u završnoj fazi - poslednja nedelja, poslednje trke, poslednji pokušaj da se tim sastavi. Marko je mrzeo te završne dane. Uvek su mirišale na kraj, na rastanke, na stvari koje nisu uspele.

Zašto baš on? pomislio je, iako je znao odgovor. Stefan je bio najbolji. Visok, tamniji od njega, s ramenima širokim od godina veslanja i kovrdžama koje su mu padale na čelo bez obzira na to koliko puta ih je sklanjao. Marko ga je posmatrao kako pristupa - bez pozdrava, bez osmeha, samo direktan pogled koji je uvek delovao kao izazov.

- Daj ja da uzmem pramac - rekao je Stefan, stajući pored njega tako blizu da su im se laktovi gotovo dodirnuli. Mirisao je na sunce, na kremu za sunčanje i na nešto duboko muško što je Marko otkrivao tek ovog leta, u trenucima kada bi se probudio u sobi pored njega i slušao njegovo disanje.

Klimnuo je glavom. Znao je da Stefan nije njegov idealni partner. Bili su previše slični po snazi, previše tvrdoglavi, previše ponosni. Ali trener je insistirao, a Marko je hteo da pobedi.

Čamac je klizio po vodi kao nož kroz vrelo maslo. Ritem je bio savršen - uzdisaj, zaveslaj, izdisaj. Marko je gledao Stefanova leđa, kako mišići rade ispod nagorele kože, kako se lopatice pomeraju poput skrivenih krila. I osetio je onu čudnu zabunu u stomaku - onu koja ga je pratila celo leto, ali koja je danas bila jača, verovatno zbog vrućine, verovatno zbog umora, verovatno zato što je ovo bio poslednji dan kada će biti ovako blizu.

Pogledaj ga. Samo pogledaj. Ali ne predugo, neće primetiti. Ne sme.

Onda se nebo podelilo.

Oluja je došla sa zapada, crna i brza, kao da je neko prebacio prekidač. Vetar im je zario čamac u sredinu jezera, talasi su počeli da se dižu poput planina od vode. Stefan je povikao nešto, ali je grmljavina progutala reči. Marko je veslao ka najbližem pristaništu - malom drvenem skloništu za čamce na severnoj obali, skrivenom među vrbama. Ruke su mu gorele, pluća su mu pekla, ali nije odustajao. Osećao je Stefanov pogled na sebi, težak, pun poverenja koje nije očekivao.

Stigli su mrtvi umorni, uvukli čamac unutra i pali na pod od dasaka. Kiša je bubnjala po krovu kao da će ga probiti. Bili su mokri do gole kože, disali teško, ramena im se dodiruju u uskom prostoru. Vazduh je bio zasićen vlagom, toplinom i nečim električnim.

- Jebote - prošaputao je Stefan, naslonivši glavu na zid. Oči su mu bile poluzatvorene, usne razdvojene. - Ovo je ludilo.

Marko je gledao kako mu voda curi s kose na grudi, kako mu se gornji deo kombinezona lepi za stomak, otkrivajući svaku liniju. Osećao je kako mu srce udara u grlu. Godinu dana skrivanja. Godinu dana laži. I sada, ovde, u ovom rasklimanom skloništu, sa olujom koja je razarala svet napolju, nije mogao više.

Ako sad ne uradiš, nikad nećeš. Ako sad ne kažeš, bićeš ovakav zauvek.

Pomerio se. Polako, kao u snu. Usta su mu našla Stefanova - vruća, slana od jezera, meka. Stefan se zatekao, telo mu se ukočilo pod dlanovima, ali se nije povukao. Ruke su mu se podigle, uhvatile Marka za vrat, odgovorile poljupcem koji je bio sve - pitanje, priznanje, molitva. Marko je osetio kako mu se Stefanovi prsti uvlače u kosu, kako mu se telo podiže prema njegovom, kako se koža dodiruje - njegova vlažna, vruća, živa.
Stefan je poljubio njegov vrat, uzdahnuo mu ispod uha, a onda su se ruke splele, tražile, otkrivale. Bilo je brzo, strasno, gotovo bolno - dodir ispod kombinezona, prst koji je zadrhtao na obodu donjeg dela, udisaj koji je prekinut kada su se tela zabila jedno u drugo. Nije bilo reči. Bilo je samo kiše, grmljavine i dva tela koja su se tražila u mraku, napokon slobodna da priznaju ono što su mesecima ćutala.

Kiša je prestala pre nego što su oni stali. Kada su izašli, vazduh je mirisao na ožeglinu i svežinu. Stefan je seo u pramac, Marko u krmu. Pogledali su se. Stefan se nasmešio - prvi put da ga Marko vidi kako se smeši ovako, otvoreno, bez štitova.

- Mislim da nam trener neće verovati zašto smo zakasnili - rekao je Stefan.

- Neka ne veruje - odgovorio je Marko, i osetio je kako mu se grlo steže od nečeg što nije bio strah.

Veslali su ka kampu, a na istoku se pojavila pruga svetlosti. Ritam je bio drugačiji sada - mekši, sigurniji, kao da su se njihova tela napokon složila u ono što su uvek trebala biti.