Hrabrost

Kraj školske godine. Žurka kod bazena neke devojke čije ime Petar nije znao, iako je bio tu već sat vremena. Stajao je pored šanka od dasaka, držeći limunadu i gledajući kako se svet okreće u letnjoj noći. Muzika je bila glasna, voda je svetlucala od reflektora, a tela su mu se činila bezlična - sva ista, sva mlada, sva sigurna u ono što žele. Devojke su se smejale preglasno. Momci su se takmičili u skokovima u bazen, prskajući vodu na one koji su se usuđivali da stoje na ivici.

Petar je mrzeo ove žurke. Mrzeo je lažnu slobodu, lažnu hrabrost, lažnu radost. Ali je dolazio na njih, jer je to bilo ono što se radilo. Jer je to bilo ono što se očekivalo. Jer je, ako je potpuno iskren, uvek postojala mala šansa.

Onda je ugledao njega.

Momak je bio pored dubokog dela bazena, visok, s kovrdžavom kosom i tetovažom na zglobu ruke - neka geometrijska figura, možda beskonačnost, možda nešto drugo. Nosiо je crvene kupaći kratki šorc koji mu je stajao kao saliven, otkrivajući noge duge i mišičave. Petar je osetio onaj stari, poznati zavoj u stomaku - strah i želja pomеšani u isti otrov koji mu je postao toliko poznat da ga je počeo smatrati delom sebe.

Ne gledaj. Ne gledaj predugo. Svi će primetiti. Svi znaju. Svi vide.

Ali nije mogao da skloni pogled. Momak se nasmejao na nešto što je rekao drug pored njega, i osmeh mu je bio - Bože, kakav osmeh. Otvoren, malo kriv, s jednim očnjakom koji je malo izbočen. Petar je osetio kako mu se grlo steže.

- Igra se istine ili hrabrosti! - povikala je neka devojka s drugog kraja bazena, i Petar je znao da je to kraj. Da će ga neko uvući. Da će ga neko izvući.

I zaista, neko ga je gurnuo u krug. Sedeo je na hladnoj pločici, kolena povijena pod bradu, drhteći iako nije bilo hladno. Tetovaža-momak je bio naspram njega, par  metara dalje, i Petar je osetio kako mu se znoj uliva u oči. Neko je zavrtelo bocu. Stala na Petru.

- Istina - rekao je, mehanički, glasom koji je zvučao kao da pripada nekom drugom.

- Koga ovde najviše želiš? - pitala je devojka s bocom, očiju punih zlobe i alkohola. Ćutanje se zateglo poput žice. Petar je osetio kako mu krv udara u obraze, u slepoočnice, u prste. Gledao je u vodu, u pločice, u bilo šta osim onih očiju naspram njega.

Laži. Laži. Reci bilo koje ime. Devojku. Bilo koju devojku. Preživećeš.

Ali nije mogao. Laž mu je stajala u grlu kao kost.

- Hrabrost - rekao je najzad, glasom koji nije prepoznao. Glasom koji je zvučao kao da pripada nekom hrabrijem, nekom lepšem, nekom ko zna šta hoće.

- Onda poljubi nekog u krugu! - uzviknula je devojka, i aplauz je eksplodirao.

Petar je ustao. Noge su mu bile drvene, kao da ne pripadaju njemu. Prešao je preko pločica, tri koraka, četiri, pet. Stao pred njega. Momak s tetovažom podigao je pogled, iznenađen, ali se nije pomerio. Oči su mu bile široke, tamne, pune nečega što je ličilo na strah, ali i na nadu.

Sada. Sada ili nikad. Život ili smrt. Budi to. Budi to.

Petar se sagnuo, stavio šaku na njegov vrat - vruć, pulsirajući, živ - i poljubio ga. Ne kao u filmovima. Ne kao u šali. Poljubio ga je kao da je to poslednja stvar koju će uraditi u životu. Usta su bila meka, puna limunade i nečeg gorčeg, možda straha, možda želje. Osetio je kako mu se momkova šaka podigla, uhvatila ga za struk, pritisnula ga bliže. Osetio je kako se njihova tela sudaraju, kako se kuka momka ukrutila uz njegovu, kako mu se jezik otvorio, dozvolio, pozvao.

Aplauz je eksplodirao oko njih. Neko je zviždao. Neko je vikao. Petar se odmaknuo, disao teško, gledajući u pod. Čekao je smeh. Čekao je uvredu. Čekao je da ga neko gurne u bazen, da ga izvrgnu, da ga razoružaju.

- Hrabro - rekao je momak, tiho, samo za njega, tako blizu da mu je dah pekao uho. - Ja se zovem Andrej.

Petar je podigao pogled. Andrej se smešio - ne podsmeh, nego nešto toplo, nešto što je ličilo na početak, na vrata koja se otvaraju.

- Petar - rekao je, i ime mu je zvučalo drugačije u ovom kontekstu, kao da ga je neko tek otkrio.

- Znam - rekao je Andrej. - Gledam te ceo dan. Od prvog trenutka kad si ušao. Stajao si kod ulaza, gledao u telefon, i ja sam znao da ne želiš da budeš ovde. I ja nisam hteo.

Iza njih, neko je ponovo zavrtao bocu. Neko je vikao Andreju da se vrati. Ali oni više nisu bili u krugu. Andrej je uzeo Petra za ruku - prstima koji su drhtali, ali su bili čvrsti - i povukao ga pored bazena, pored kuće, u mrak vrta sa drvećem. Stali su pod jabukom, daleko od svetla, daleko od očiju.

- Ponovi - rekao je Andrej, i to nije bilo naređenje. Bilo je molba.

Petar ga je poljubio ponovo, ovog puta polako, istraživački. Ruke su mu se podigle na Andrejeva ramena, osećajući kako mu mišići rade ispod kože, kako mu se telo otvara pod dlanovima. Andrej je uzdahnuo, naslonio čelo na Petrovo, i stajali su tako, u letnjoj noći, disući isti vazduh, dok se svet okretao malo sporije, malo svetlije, kao da je avgust odlučio da im da još nekoliko sati pre nego što svane.

- Imam kola parkirana dva bloka dalje - rekao je Andrej najzad. - Hoćeš li...?

- Da - rekao je Petar, pre nego što je Andrej završio rečenicu. - Da. Da. Da.

I to je bila prva istina koju je rekao te večeri, ali nije bila poslednja.