Prijatelj sa beneficijama: Kako sam naučio da budem slobodan i vezan u isto vreme

Kada sam bio mlađi, imao sam jasnu sliku o tome kako izgleda „pravi" odnos. Znaš ono - upoznaš nekoga, zaljubiš se, uvedeš ga u svoj život, predstaviš drugarima, krenete da se viđate redovno, možda se i uselite, pa prsten, pa to je to. Ili, sa druge strane, imao sam fazu gde sam mislio da mi uopšte ne treba niko, da je samoća najbolji izbor i da je svaka vrsta obaveze prema drugom čoveku zapravo gubitak vremena.

Ali onda se desilo nešto što me je potpuno izbacilo iz tih šablona. Upoznao sam jednog lika. Ništa spektakularno na prvi pogled - nije bilo onog filmskog treska, samo ljubav na prvi pogled. Ali bilo je… drugačije. Bilo je realno. I polako, kroz razgovore, kroz provode, kroz obično druženje shvatio sam da postoji nešto treće. Nešto između slučajnog seksa i zvanične veze. Nešto što se zove prijateljstvo sa beneficijama, ali što je, bar u mom slučaju, daleko složenije - i daleko lepše - nego što to zvuči.

Kada se pravila pišu sami od sebe

Prvo što moram da kažem: ne postoji jedan univerzalni model. To je možda i najlepša stvar. Neki FWB aranžmani podrazumevaju potpunu slobodu - vi ste prijatelji koji se povremeno zabavljaju u krevetu, ali svako može da ide sa kim hoće. Drugi pak, kao i moj, imaju jasnu granicu: nema odnosa sa drugima. To nije zato što smo „zatvoreni u vezu" na klasičan način, već zato što smo tako dogovorili. Zato što nam odgovara. Zato što, iskreno, ne želimo da delimo tu intimnost ni sa kim drugim, iako ne želimo ni da se zvanično zovemo „dečki".
I tu leži suština: dogovor. U klasičnoj vezi mnogo toga se podrazumeva. Očekivanja su velika, društveni pritisak je prisutan, uvek postoji ono „a šta će ljudi reći" ili „gde ovo vodi". U FWB odnosu, ako je iskreno postavljen, ti i taj drugi pišete svoja pravila. I ako se ta pravila poštuju, ako se obojica držite dogovora, onda nastaje nešto izuzetno čvrsto.

Kako se uopšte stigne do toga?

Evo pitanja koje me mnogi pitaju, a na koje nema jednostavnog odgovora: kako se ulazi u FWB? Da li to mora da bude nešto što dogovoriš odmah, pri prvom susretu, dok još uvek ne znate kako drugi diše? Ili to mora da izraste iz postojećeg prijateljstva, kao neka prirodna evolucija?

Iskreno - može i jedno i drugo. Znam ljude koji su se upoznali, osetili hemiju već prvog dana, popričali otvoreno o tome šta traže i šta nude, i odmah krenuli u neku vrstu aranžmana. Bez drame, bez glumačenja, bez „pravila igre" koja nameće društvo. Samo dva odrasla čoveka koji znaju šta im odgovara. I to funkcioniše.
Ali meni lično… meni je trebalo vremena. Nisam tip koji može da skine gace pred nekim koga ne poznaje bar malo u dubinu. Moj FWB odnos nije počeo sa „hajde da budemo prijatelji sa beneficijama". Počeo je kao obično druženje. Kao kafa. Kao šetnja. Kao razgovori do kasno u noć o glupostima i o ozbiljnim stvarima. Prošlo je dosta vremena pre nego što se bilo šta fizički desilo. I još više vremena pre nego što smo uopšte imali razgovor o tome šta smo.

I mislim da je to potpuno legitimno. Neki od nas jednostavno moraju da provedu vreme sa nekim da bi u njemu pronašli tu sigurnost, tu lakoću, tu hemiju koja prelazi u nešto više. Ne možeš ući u FWB sa bilo kim. Potrebna je neka osnovna frekvencija, neko poverenje, neko znanje da ta osoba neće da te sudi, da neće da te izda, da neće da napravi dramu. To se ne gradi za jednu večer. To se gradi kroz sedmice, ponekad i kroz mesece.

I onda, kada dođe taj trenutak - a on često dođe prirodno, bez neke velike najave, bez ceremonije - shvatiš da ste već u tome. Da ste već nešto što liči na FWB, samo što to još niste imenovali. I tada razgovor postaje lak. Ne moraš da objašnjavaš previše. Već znate. Već ste tu.

Prijateljstvo koje ne može da se pretvori u obavezu

Ono što mi se kod ovakvog odnosa najviše dopada jeste ta kombinacija slobode i sigurnosti. Ja sam slobodan. Imam svoj život, svoje interese, svoje vreme. Ali u isto vreme, znam da postoji neko ko me poznaje. Ko zna kako dišem dok spavam. Ko zna šta me pali. Ko zna kakav mi je dan bio pre nego što mu kažem reč. I to znanje nije plod neke prisile, već prijateljstva.

Zato što, da budemo jasni, seks ovde nije glavna stvar. Glavna stvar je ta bliskost koja se gradi između dva čoveka koji se vole, ali možda nisu zaljubljeni u onom romantičkom, holivudskom smislu. Postoji razlika između toga da voliš nekoga i da si zaljubljen u nekoga. I ta razlika, bar za mene, postala je izvor ogromnog mira.

Emocije: da li ih smeš da imaš?

Evo jedne stvari o kojoj se retko govori. Mnogi misle da FWB znači „bez emocija". To je apsolutna glupost. Ja imam emocije prema svom prijatelju. Brinem se za njega. Radujem se kada ga vidim. Tužim se kada ga nema. Ali to nisu emocije koje me guše. Nisu emocije koje zahtevaju stalnu validaciju, stalno dokazivanje ljubavi, stalno prisustvo. One su tu, prisutne, tople, ali ne obuzimaju. Ne parališu.

I tu dolazimo do one najvažnije tačke: iskrenost. Ako počneš da lažeš - sebi ili njemu - ako počneš da kriješ da ti se javljaju jača osećanja, ili da ti se, naprotiv, više ništa ne dešava, tada se sve ruši. Ali ako si iskren, ako možeš da kažeš „evo, danas mi je stalo malo više nego juče" ili „želim da večeras prosto spavamo jedno pored drugog, bez seksa", onda ovaj odnos može da postane jači od mnogih veza koje poznajem.

Jači od braka?

Zvuči provokativno, znam. Ali razmisli: koliko brakova poznaješ koji su postali prazna ljuska? Gde ljudi ostaju zajedno iz navike, iz straha, iz društvenog pritiska, iz zajedničke imovine? A sada razmisli: koliko prijateljstava znaš koja su trajala decenijama, koja su preživela razne oluje, geografske razdaljine, druge partnere, životne promene? Prijateljstvo je, po svojoj prirodi, elastično. Ne lomi se lako. A kada tom prijateljstvu dodaš intimnost, strast, fizičku bliskost - dobijaš nešto što može da izdrži više nego što bilo koja zvanična etiketa garantuje.

Moj FWB odnos, na primer, traje duže nego neke veze koje sam imao ranije. I čvršći je. Zato što se ne vodimo pravilima koja nam je neko namestio, već onima koja smo sami kreirali. Zato što ne moramo da se pretvaramo. Zato što mogu da mu kažem da sam sjebao nešto, da mi je loše, da mi je dobro, da sam napaljen, da me boli glava - i znam da će me razumeti bez onog klasičnog drama-teatra koji često ide uz veze.

Nije za svakoga - i to je u redu

Moram da budem iskren: ovakav odnos zahteva zrelu osobu. Zahteva nekoga ko zna šta hoće, ko je emotivno stabilan, ko ne traži da ga neko „spase" ili da mu da identitet. Ako ulaziš u FWB očekujući da će se on pretvoriti u vezu, mučiš se. Ako ulaziš očekujući da ćete oboje biti hladni roboti bez osećanja, takođe se mučiš. Ovo je za ljude koji su spremni da budu autentični. Koji su spremni da prihvate da ljubav ne mora uvek da izgleda kao na razglednici.

I da, možda je ovo rasprostranjeno kod nas, možda nije. Iskreno me ne zanima previše statistika. Znam šta meni odgovara. Znam da sam kroz razne izazove prolazio i da mi je ovaj model doneo neki mir. Neku vrstu ravnoteže.

Zaključak: Svako treba da pronađe svoju meru

Na kraju krajeva, ne postoji jedan ispravan način da voliš, da se povezuješ, da živiš. Neki će pronaći sreću u monogamnom braku. Drugi u otvorenoj vezi. Neki u slučajnim susretima. A neki - kao ja - u prijateljstvu koje je obogaćeno time što delite krevet, tajne, strasti i ponekad suze, bez straha od etiketa.

Ako ništa drugo, ono što sam naučio od te osobe koju sam upoznao jeste da se odnosi ne moraju da se uklapaju u tuđe kalupe. Da možeš da budeš vezan za nekoga i da u isto vreme osećaš da si slobodan. Da možeš da voliš nekoga bez da ga poseduješ. Da možeš da budeš gol pred njim - i fizički i emotivno - bez straha da će te osuditi ili da će tražiti da se promeniš.

I to nije kompromis. To je, bar za mene, jedna od najlepših stvari koje sam pronašao.