Aktivan, pasivan uni Gramatika koju smo izmislili, a ponekad zaboravimo da je jezik

U straight svetu, na prvom sastanku ne pitaju: „A ti, si li ti onaj koji daje, ili onaj koji prima?" To se podrazumeva. Ili, tačnije, to se ne pita jer se ne smatra relevantnim - bar ne u onom smislu u kojem je nama relevantno. Ali mi imamo ovu gramatiku. Imamo reči koje opisuju ne samo šta radimo u krevetu, već i kako stojimo u odnosu, kako se osećamo u svetu, kako se vidimo u ogledalu dok se spremamo za izlazak.

Top. Bottom. Vers. Aktivan, pasivan, univerzalan. Termini koji, kada ih izgovoriš van naše zajednice, zvuče kao tehnički žargon. Ali unutar nje, oni nose težinu identiteta. I ponekad, mnogo više nego što bismo želeli da priznamo.

Šta smo, i zašto to ponekad nije doživotno?

Kada sam prvi put shvatio da postoje ove kategorije, pomislio sam da je to jednostavno. Ko daje, ko prima. Biologija. Mehanika. Ali brzo sam shvatio da je daleko komplikovanije. Jer ove uloge nisu samo pozicije. One su ponekad i priznanja. 
Ponekad fetiši. Ponekad okovi. A ponekad - oslobađanje.

Ja sam bottom. To nije samo ono što radim, to je deo onoga što jesam. I da budem potpuno iskren, tu ima i malo fetiša. Činjenica da sam u „ženskijoj" ulozi, da primam, da se predajem - to me ponekad pali više nego sam fizički akt. U toj ulozi se osećam gej. Ne na način na koji se osećam gej kada gledam muškarca u klubu - već na dublji, primitivniji način. Kao da mi to potvrđuje identitet. Kao da je to ritual ponavljanja: da, ovo sam ja, ovo je moja priroda, ovo je moja želja. I to je moćno. To je čarolija. I to je, moram priznati, ponekad i komplikovano.

Jer šta ako je ta uloga postala moj okov? Šta ako je bottom identitet toliko ukorenjen u meni da sam zaboravio da mogu i drugačije? Da li sam bottom zato što to želim, ili zato što sam toliko puta ponovio tu priču sebi da je više ne znam skidati?

Maska i koža: ko je u krevetu, a ko na ulici?

Ali evo stvari koju retko ko otvoreno kaže, a koja bi trebalo da bude jasna svakome ko je proveo više od dva dana u našoj sceni: tvoja uloga u krevetu nema ama baš nikakve veze sa time kako izgledaš, kako se oblačiš, ili kako se ponašaš dok si obučen.

Postoji glupa predstava - i ne samo predstava, već praktički zakon - da ako si feminiziran, ako si nežan, ako voliš da se šminkaš, da nosiš šareno, da pričaš rukama, da si „kvir" na način koji je vidljiv i čujan - onda si automatski bottom. Pasivan. Onaj koji prima. Kao da je feminizacija samo prethodnica penetracije. Kao da si manje muškarac ako voliš da te neko dira unutra.

I to je ne samo pogrešno, već i ograničavajuće do nivoa tragedije.

Znam momke koji su toliko feminizovani da bi ih svako na ulici pogodio iz prvog pokušaja. Šminka, nokti, kosa, govor tela, moda - sve vrišti „žensko". I onda uđeš u krevet sa njima i shvatiš da je on top. Aktivan. Dominantan. Neki čak ultra-top, onaj koji komanduje, koji ne prima ni u kom slučaju, koji bi se uvredio ako pomisliš da je pasivan. I to nije gluma. To nije kompenzacija. To je ono što prirodno teče iz njih. Njihova feminizacija je estetika, izraz, svetlost - ali njihova uloga u seksu je nešto potpuno drugo. I ta kombinacija? Ta kombinacija može da bude najuzbudljivija stvar na svetu. Jer razbija mozak. Jer gledaš tu osobu, slušaš je, vidiš kako se kreće, i onda - preokret. I shvatiš da si ih podcenio. Da si ih stavio u kutiju pre nego što su otvorili usta. I to je lekcija koju treba ponavljati.

I obrnuto - i ovo je možda još fascinantnije - zaista postoje oni koji izgledaju kao da su rođeni u teretani, kao da su se izvukli iz rudnika, sa vojne vežbe, iz kafane gde se puca. Krupni, dlakavi, hrapavi glasovi, farmerke, čizme, tetovaže, brade koje mogu da sakriju pištolj. Pravi „muškarčine". Alfa tipovi. I onda saznaš - možda iz prve ruke, možda iz tračeva - da su bottomi. Da vole da prime. Da se predaju. Da žele da budu vođeni, držani, poniženi čak. I to nije zato što su slabiji. To nije zato što su manje muškarci. To je zato što je seksualnost fluidnija nego što naša kultura dopušta. I zato što je uloga u krevetu - ta pozicija fizička i psihička - često komplement onome što si napolju. Kao da telo traži ravnotežu. Kao da onaj koji ceo dan nosi težinu odgovornosti, autoriteta, maskulinosti - u krevetu želi da je spusti. Da je neko drugi drži. Da je neko drugi vodi.

Stil je kostim, uloga je duh

Ovo me dovodi do pitanja: koliko su naše uloge povezane sa načinom na koji se oblačimo, kako hodamo, kako pričamo? I odgovor je - skoro nikako. Ili bar ne bi trebalo da budu.

Ima muškaraca koji su svakodnevno ultra-muški. Teretana, kratka kosa, crno, sivo, nema šminke, nema šare, nema gestikulacije. I onda u krevetu - totalni bottom, možda čak i submisivni. Takođe ima muškaraca koji su vidljivi, šareni, ekspresivni, „ženski" po svakom društvenom merilu - i onda u krevetu komanduju, diriguju, uzimaju. I znam naravno i one kod kojih se spoljašnjost i unutrašnjost poklapaju. Ali to je samo jedna varijanta, ne pravilo.

Naša greška je što mislimo da je uloga identitet koji mora da bude konzistentan 24/7. Da ako si bottom, onda moraš da budeš nježan, pažljiv, „ženski". Da ako si top, moraš da budeš grub, dominantan, „muževan". I onda se ljudi prilagođavaju. Oblace se onako kako misle da treba da izgleda njihova uloga. Ponašaju se. Glume. I to je možda najtužnija stvar - kada seksualna uloga postane kostim koji nosiš i van kreveta.

Ja nisam bottom zato što sam nežan. Ja sam nežan zato što sam takav. I slučajno sam i bottom. Ove dve stvari koegzistiraju, ali se ne uzrokuju. I kada to shvatiš, oslobađaš se. Možeš da nosiš šta god hoćeš. Možeš da budeš kakav god hoćeš. Tvoje farmerke i tvoja brada ne određuju šta radiš u krevetu. Tvoja šminka i tvoja šarena majica ne određuju da li ćeš da primaš ili da daješ.

Top kao fizika, bottom kao duh

U top ulozi, bar za mene, stvari stoje drugačije. Kada ponekad budem top - jer da, dešava se, iako retko - to je uglavnom fizičko zadovoljstvo. Telo radi šta zna. Uživam u moći, u kontroli, u pogledu. Ali tu nema one dubine. Nema onog predajanja. Nema onog osećaja da sam se prepustio nečem većem od sebe. Bottom je za mene duhovno iskustvo koliko i fizičko. Top je samo telo. I to je u redu. Ali to objašnjava zašto se uvek vraćam. Zašto je moj dom tamo gde sam naniže.

A onda je tu i fizičko zadovoljstvo bottom pozicije - koje, da razbijemo mit, nije samo „žrtvovanje". Daleko od toga. Bottom telo ima svoje tačke, svoje centre zadovoljstva, svoje načine na koje prima i daje istovremeno. Bottom nije prazan sud. Bottom je aktivni partner u susretu. I to je stvar koju mnogi - čak i unutar naše zajednice - pogrešno shvataju.

Kada se kompas pokvari: ja sam bottom, a volim bottom momke

Evo stvari koja me je bunila dugo. Iako sam bottom, najčešće me privlače - pogađate - bottom momci. Ne pravilo, ali relativno često. I to je, ako razmišljate logično, „pogrešno". Zar ne bi trebalo da se top i bottom dopunjuju kao komadići slagalice? Zar nije priroda da aktivnog privlači pasivan, da se magneti okreću suprotnim polovima?

Ali hemija ne zna za logiku. I ja sam ležao u krevetu sa momcima koji su isti kao ja, i to je bilo električno. Dva bottoma zajedno ne moraju da budu nesrećna kombinacija. Ponekad se smenjujete. Ponekad jedan od vas preuzme ulogu koju inače ne nosi - ne zato što mora, već zato što želi u tom trenutku, sa tom osobom. I ponekad, najlepše od svega, jednostavno radite druge stvari. Jer seks nije samo penetracija. A uloga nije samo pozicija.

Ovo me dovodi do sledećeg pitanja: da li je privlačnost prema istoj ulozi izraz neke duboke sličnosti? Da li dva bottoma vide jedan u drugom ono što sami nose - tu ranjivost, tu spremnost, tu želju da se primi? I da li je to zapravo intimnije nego klasična top-bottom dinamika?

Ljubav kao promena karte

A sada ono najkomplikovanije. Može li ljubav, ili bar jaka strast, da promeni tvoju ulogu?

Znam jednog momka koji je ceo život bio top. Tvrd, dominantan, nikada nije ni pomislio drugačije. I onda je upoznao nekoga. I za godinu dana, taj isti momak je počeo da priča o sebi kao o vers-u. A kasnije, priznao mi je u poverenju, ponekad je bottom samo sa njim. Samo sa tim jednim čovekom. Jer sa njim se osećao bezbedno. Jer sa njim je želeo da bude drugačiji. Jer je ljubav otvorila vrata koja su bila zabravljena ceo život. Želja da zadovoljiš voljenog čoveka može da te natera da pronađeš u sebi stvari koje nisi znao da postoje. I to nije laž. To nije gluma. To je ljubav koja širi repertoar.

Ali koliko to možemo da utičemo? Koliko je to izbor, a koliko priroda? Ja ne znam tačan odgovor. Znam da sam pokušao da budem vers. Da „vežbam" top ulogu. I da je bilo dobro, ali nikada tako prirodno kao ono drugo. Kao da pokušavam da pišem levom rukom. Mogu. Ali nije moje. I možda je upravo to ključ: možemo da širimo granice, ali ne i da menjamo srž. Ili možda srž nije ono što mislimo da jeste. Možda je srž fluidnija nego što nam je ugodno.

Brojke: koga ima više, i zašto nas to zanima?

Često se postavlja pitanje: kojih ima više, topova ili bottoma? Kao da je to neka vrsta tržišta. Kao da ako ima više bottoma, cena topova raste. I vidim to na aplikacijama. „Svi su bottomi!" - vrište topovi. „Nema topova!" - jauču bottomi. I onda se stvori neka panika, neka prividna nestašica, kao da je seksualna uloga resurs koji se troši.

Ali ja mislim da su brojke varljive. Prvo, mnogi se deklarišu kao vers, a u praksi su skoro uvek jedno ili drugo. Drugo, mnogi topovi se ne deklarišu kao topovi jer to nosi neki teret - da si top znači da si „muževniji", a to je etiketa koja ne svima odgovara. Treće, uloga se menja sa godinama. Čuo sam teorije da su mlađi češće bottomi, da traže zaštitu, iskustvo, da žele da budu vođeni. A da stariji postaju vers ili top, da preuzimaju kontrolu. Ali iskustvo mi to ne potvrđuje. Znam mlađe topove koji su rođeni dominantni. Znam starije bottome koji ne bi ni pomislili drugačije. I znam sve između.

Možda je pitanje „kojih ima više" pogrešno pitanje. Možda je pravo pitanje: koliko nas se usuđuje da bude ono što jeste?

Uloga kao kostim, uloga kao koža

Na kraju, moram da se vratim onome što sam rekao na početku. Ove kategorije - top, bottom, vers - su korisne. One pomažu da nađemo ono što želimo. One daju jezik želji. Ali one mogu i da nas zarobe. Da nas učine jednodimenzionalnim. Da nas nateraju da se osećamo nedovoljnim ako ne pripadamo dominantnoj kategoriji. Da nas nateraju da glumimo.

Ja sam bottom. To je moja koža. Ali ponekad je i moj kostim. I ponekad skidam taj kostim da bih video šta je ispod. Da li sam ja tu? Da li sam nešto drugo? Da li sam sve to zajedno?

I mislim da je odgovor: da. Da smo svi složeni. Da je uloga mapa, a ne teritorija. Da možemo da biramo, ali i da budemo izabrani. Da možemo da volimo nekoga ko je isti kao mi, i da to bude vatreno. Da možemo da se promenimo za nekoga koga volimo, ali samo ako to želimo. I da možemo da ostanemo isti, i da to bude dovoljno. Da naša šminka ili naša brada ne određuju ko smo u mraku. Da naša svetlost na ulici ne znači slabost u krevetu. Da naša hrabrost da budemo feminizovani nije isto što i nasilna pretpostavka da moramo da primamo. I da naša muškost, koliko god bila gruba i hrapava, ne isključuje želju da budemo vođeni, držani, primljeni.

Jer na kraju, nije važno da li si top, bottom ili vers. Važno je da si prisutan. Da uđeš u sobu - ili u krevet - kao ceo čovek. Sa svojim strahovima, svojim fetišima, svojim željama, svojom spremnošću da budeš viden. I da znaš da je uloga samo početak priče. A priča je uvek, uvek dugačkija nego što misliš.