Primos (2019) – Kada je ljubav jednostavnija od sveta koji je okružuje

Naziv:: Primos / en. Cousins / sr. Rođaci
Godina: 2019
Režijaj: Mauro Carvalho i Thiago Cazado
Uloge: Thiago Cazado, Paulo Sousa
Žanr: Drama / Romansa
Trajanje: 83 min
Zemlja porekla: Brazil

Postoje filmovi koje pogledam, dopadnu mi se i posle nekoliko dana ih gotovo zaboravim. Postoje i oni koji me nateraju da razmišljam, preispitujem svoje stavove ili se zapitam šta bih uradio na mestu glavnog junaka. A onda se, sasvim neočekivano, pojavi film zbog kojeg pomislim: „E, ovakav život bih voleo da živim!“

Primos (Cousins) iz 2019. godine za mene je upravo takav film. I da odmah budem iskren, možda zbog toga moja ocena nije sasvim objektivna. Ali, ko je uopšte rekao da recenzija mora da bude oslobođena ličnih želja, iskustava i poneke fantazije?

Hajde ipak da se malo uozbiljim. Mada, kada bolje razmislim, nisam se ni šalio.

Dvojica muškaraca, jedna kuća i priča koja ne žuri da se zakomplikuje

Radnja ovog brazilskog filma smeštena je u mirnu, gotovo uspavanu sredinu u kojoj mladi Lukas živi sa svojom izrazito religioznom tetkom. Njegova svakodnevica prilično je jednostavna, predvidiva i uređena prema pravilima okruženja u kojem živi.

A onda u njihov dom dolazi Mario, dalji rođak koji je nedavno izašao iz zatvora. Dvojica mladića, različitih karaktera i životnih iskustava, odjednom se nalaze pod istim krovom.

Već na početku jasno je da će se između njih nešto dogoditi. Nije potrebno biti naročito iskusan gledalac da bi se naslutilo u kom pravcu priča ide. Zapravo, početak filma pomalo je šablonski. Imamo povučenog mladića, drugog koji unosi nemir u njegov sređeni svet i okolnosti koje ih praktično primoravaju da provode vreme zajedno.

Ništa što već nismo videli.

Međutim, ono što me je iznenadilo jeste brzina kojom film dolazi do suštine njihovog odnosa. Nema beskonačnog okolišanja, desetine nesporazuma ili veštačkog odlaganja onoga što je svima, pa i njima dvojici, prilično očigledno.

Privlačnost se razvija, granice se pomeraju, a odnos poprima oblik koji obojici počinje da znači mnogo više od prolazne avanture.

I upravo tu film postaje zanimljiv.

Ljubavna priča koja je možda previše idealna. I baš zato mi se dopada.

Ako očekujete film prepun velikih sukoba, dramatičnih raskida, ljubomornih scena i emotivnih slomova, Primos bi mogao da vas iznenadi. Ovde se stvari, barem kada je reč o glavnim junacima, odvijaju gotovo nestvarno glatko.

U jednom trenutku sam se čak zapitao da li je sve to pomalo previše idealno.

Dvojica muškaraca se upoznaju, privuku jedan drugog, zbliže se i razvijaju odnos u kojem nema onoliko komplikacija koliko smo navikli da gledamo u gej filmovima.

A zar nije zanimljivo što nam takav odnos na filmu deluje gotovo nerealno?

Toliko smo navikli na priče u kojima gej ljubav mora da bude problem, zabranjena teritorija, izvor patnje ili uvod u nečiju tragediju, da nam sasvim obična sreća ponekad izgleda kao naučna fantastika.

Upravo je ta jednostavnost ono što me je osvojilo.

Ne tvrdim da je njihov odnos savršen niti da bi sve tako izgledalo u stvarnom životu. Ali dok sam gledao film, nisam imao potrebu da tražim problem tamo gde ga nema.

Ponekad je sasvim dovoljno gledati dvojicu muškaraca kojima je lepo zajedno.

Bez potrebe da im neko stalno objašnjava zašto ne bi trebalo da bude tako.

Kada gotovo čitav film nose samo dvojica glumaca

Veliki deo filma praktično pripada samo dvojici glavnih glumaca, Paulu Sousi u ulozi Lukasa i Thiagu Cazadu u ulozi Marija.

I to je istovremeno njegova najveća prednost i potencijalna slabost.

S jedne strane, nemamo mnogo sporednih priča koje bi odvlačile pažnju. Kamera, dijalozi i atmosfera ostaju usmereni na njih dvojicu. Njihova bliskost, sitni gestovi, pogledi i način na koji se ponašaju jedan prema drugom postaju centralni deo filma.

S druge strane, postoje trenuci u kojima se gotovo ništa konkretno ne događa. Nema velikog događaja koji pokreće radnju, nema dramatičnog otkrića, nema razloga da gledalac sedi na ivici stolice.

Ali nisam imao osećaj da mi film zbog toga postaje dosadan.

Naprotiv, uhvatio sam sebe kako više pratim njih nego samu radnju. Kako se gledaju, kako razgovaraju, kako se ponašaju kada su sami, a kako kada se oko njih pojavi neko treći.

Glumci su svoj posao odradili veoma dobro. Njihovi karakteri dovoljno su različiti da odnos bude zanimljiv, a istovremeno među njima postoji uverljiva hemija.

Ne bih rekao da su njihove uloge glumački spektakl, ali to ovom filmu nije ni potrebno. Njih dvojica deluju prirodno, dovoljno opušteno i ubedljivo da mi nije teško da poverujem u odnos koji se razvija pred kamerom.

A za ovakvu vrstu filma, to je možda i najvažnije.

Religija, tuđi nos i malo magije

Naravno, ne bi bilo naročito zanimljivo kada bi čitava priča ostala zatvorena između četiri zida.

Spoljašnji svet ipak postoji.

Kroz film se provlači religija, i to ne samo kao usputna karakteristika sredine, već kao deo svakodnevnog života, očekivanja i pravila ponašanja.

Tu je i okruženje koje ima svoje mišljenje o tome ko sa kim treba da bude, kako treba da se ponaša i šta se smatra prihvatljivim.

Drugim rečima, klasična sredina u kojoj bi pojedini ljudi mnogo lakše rešavali tuđe ljubavne probleme nego sopstvene.

I baš kada sam očekivao da će nečiji nos, gurnut tamo gde mu nije mesto, ozbiljno zakomplikovati radnju, film me je iznenadio.

Bez otkrivanja detalja, mogu da kažem da rasplet nije baš onakav kakav sam očekivao. Tamo gde sam predviđao sukob i ozbiljniju dramu, priča bira nešto drugačiji put.

Sve je začinjeno i sa nekoliko komičnih scena, pomalo apsurdnim situacijama i pokušajima da se na tok događaja utiče čak i pomoću magije.

Da, ima tu i malo vudua.

Izgleda da nekima nije dovoljno da se mešaju u tuđe odnose, već bi da angažuju i natprirodne sile.

Ovi momenti unose potrebnu dozu humora i sprečavaju film da se pretvori u potpuno pravolinijsku ljubavnu priču. Istovremeno, kroz njih se provlači zanimljiva poruka o ljudskoj potrebi da kontrolišemo ono što nam se ne dopada ili što ne razumemo.

Da li film ima mane? Naravno.

Bilo bi nepošteno da zbog lične naklonosti zanemarim ono što nije sasvim uspelo.

Pre svega, scenario je na pojedinim mestima prilično jednostavan. Neke situacije deluju kao da postoje samo da bi nas odvele do sledećeg koraka u odnosu dvojice glavnih junaka.

Početak je predvidiv, a poneki deo filma mogao je da bude dinamičniji.

Takođe, relativno brzo uspostavljanje njihovog odnosa znači da jedan deo potencijalne napetosti nestaje već u ranijoj fazi priče. Umesto da se pitamo hoće li se nešto dogoditi između njih, uglavnom pratimo kako će se njihov odnos dalje razvijati.

Nekome će to biti nedostatak.

Meni nije bio presudan.

Možda zato što sam se dovoljno vezao za likove da mi nije bilo neophodno da se na svakih deset minuta dogodi nešto veliko.

A možda jednostavno zato što sam želeo da ih gledam zajedno.

Srećan kraj nije uvek filmski greh

Neću mnogo otkrivati o samom završetku, ali mogu da kažem da Primos spada u onu grupu filmova iz kojih izlazim zadovoljan.

I da, ima taj toliko puta ismevani osećaj završetka u stilu „živeli su srećno zajedno“.

U nekim drugim okolnostima možda bih takav kraj smatrao previše jednostavnim, čak pomalo naivnim. Ovde mi je, međutim, potpuno odgovarao.

Zašto?

Zato što ne mora svaka gej ljubavna priča da se završi gubitkom, odricanjem ili tragedijom da bi imala vrednost.

Ne mora svaki lik da plati visoku cenu zbog onoga što oseća. Ne mora svaka veza da prođe kroz pakao kako bi nam dokazala da je prava.

Ponekad je možda najprovokativnija stvar koju jedan gej film može da uradi upravo to da svojim junacima dozvoli da budu srećni.

Iz filma sam izvukao i jednu jednostavnu misao: često su ljudi koji stoje izvan nekog odnosa mnogo više opterećeni njime nego oni koji u njemu zaista žive.

Dvojica ljudi mogu da pronađu nešto što im odgovara, da se razumeju i budu zadovoljni, a da se čitav svet oko njih uporno pita da li je to ispravno.

Možda bi svima bilo lakše kada bismo malo manje upravljali tuđim životima.

Moj konačni utisak

Primos nije film koji će promeniti istoriju kinematografije. Nema složen scenario, velike preokrete na svakom koraku niti naročito ambicioznu filmsku strukturu.

Ali ima ono što meni ponekad mnogo više znači — odnos u koji mogu da poverujem, likove za koje navijam i atmosferu u kojoj želim da ostanem još malo.

Ima nežnosti, privlačnosti, humora, bliskosti i onog lepog osećaja da se neke stvari jednostavno dogode zato što dvoje ljudi žele da se dogode.

Zbog toga mu dajem visoku ocenu, potpuno svestan da u njoj ima i poprilično lične pristrasnosti.

Možda će neko drugi videti samo simpatičnu, pomalo naivnu brazilsku gej romansu.

Ja sam video nešto više.

Video sam priču koja me podseća da ljubav ne mora uvek da bude komplikovana, da sreća ne mora da bude zaslužena patnjom i da ponekad život kakav priželjkujemo ne mora da izgleda spektakularno.

Možda je dovoljno da postoji neko s kim želimo da delimo sasvim običan dan.

A ako me pitate da li bih voleo da živim u svetu ovog filma, odgovor je jednostavan: da. Bez mnogo razmišljanja.

Samo bih, za svaki slučaj, proverio da li neko od komšija poseduje vudu lutku.

Premijerno sam gledao na Dekkoo-u; proverite trenutnu dostupnost.