Sauna 69: Druga koža, drugi dah

Za ovu saunu sam čuo mnogo pre nego što sam je osetio na svojoj koži. Tako to ide sa ovakvim mestima — reputacija stigne pre tebe, upakovana u tuđe uzdahe, tuđe poglede, tuđe noći. Neko se vraća sa rumenilom koje ne može da objasni. Neko slegne ramenima. A neko ti ispriča nešto što nikada nećeš moći da proveriš — jer takve stvari se ne prepričavaju, one se dožive. Kad skupiš dovoljno takvih priča, u glavi sastaviš sliku. I onda odeš da vidiš koliko se ona poklapa sa stvarnošću. I sa tvojom željom.

Moja slika je bila prilično jasna. Otprilike sam znao šta da očekujem. I znao sam, bar sam mislio da znam, šta me pali. Ali saune, kao i ljudi, imaju ovu čudnu osobinu — one te vide mnogo pre nego što ti vidiš njih. I one znaju, bolje od tebe, koji si ti tog dana.

Mali prostor, velika blizina

Prvo što treba da se kaže: Sauna 69 nije velika. Ko očekuje lavirint od soba u koje će se izgubiti kao u nekoj barselonskoj Kazanovi — može da ostane žedan. Ali ja nisam bio žedan za kvadratima. Bio sam žedan za blizinom. A tu, u tom kompaktnom prostoru, blizina je garantovana.

U velikim saunama možeš da postaneš senka. Da se skloniš u ćošak, da budeš promatrač, da te niko ne primeti. Ovde to i ne možeš. Svaki hodnik te vodi do nečijeg pogleda. Svaka sauna te natere da sediš preko puta nekoga ko gleda kako ti znoj curi niz grudi. Svaki tuš je podeljen, a ne izolovan. I to je, ako si spreman. Ako nisi — pakao.

Priznajem, neke sitnice bih rešio drugačije. Ali to su sitnice koje primećuješ samo ako si došao da kritikuješ arhitekturu, a ne da izgubiš sebe. Kad uđeš u ritam večeri, kad ti se koža otvori od topline i vlažnosti, te sitnice same odlete. One nisu važne. Važno je da li se osećaš živim.

Svetlo: da se vidi, ali ne da se osramoti

Ono što me je odmah uhvatilo jeste svetlost. Na ovakvim mestima često vlada mrak do te mere da prvih deset minuta samo pokušavaš da naučiš gde su zidovi, a lica drugih ostaju stvar nagađanja. Neki to vole — anonimnost je droga. Meni je naporno. Volim da vidim ko mi prilazi. Volim da pročitam pogled pre nego što me dodirne.

Ovde je osvetljenje takvo da se vidi. Ne reflektorski, ne klinički — nego onako kako bi trebalo da bude u sobi gde se ljudi skidaju. Vidiš konture, vidiš oči, vidiš da li ti se neko smeši ili gleda kroz tebe. I ta mera je, iskreno, retka. Daje ti osećaj kontrole. A bez tog osećaja, nijedno ovakvo mesto mi ne može biti prijatno.

Tela: priče ne lažu, ali ne govore celu istinu

I sada ono što svi pitaju. Kako izgledaju? Priče kažu — dobro građeni, mlađi muškarci. I tu je istina. Nije da je svako maneken, ali telesna forma ovde očigledno nije sporedna tema. Vidite to odmah, u hodniku, u sauni, pod tušem. Telo se nosi sa ponosom. I to je, sama po sebi, vrsta afrodizijaka.

Ali slika koju priče stvaraju je ravnija od stvarnosti. Publika nije jedinstvena. I nije ista svakog dana. Ono što je tvoj drugar doživeo u utorak ti ne znači ništa ako ti dolaziš u petak. Zato — i ovo je možda najvažnija lekcija koju sam odneo — pazite kojim danom idete. Pratite kalendar tematskih dana. Jer od njega zavisi ne samo ko će biti tu, već i kakav ćeš ti biti. A to je, na kraju, ono što određuje veče.

Petak, Gender Free Day: kada si na tuđoj zabavi

Za petak sam bio siguran. Bio sam uveren da će mi leći. Imao sam neku sliku u glavi — slobodna energija, fluidnost, nešto novo, nešto što nisam probao. Taj petak je bio Gender Free Day. Koncept me je zainteresovao. Voleo bih da kažem da sam ga zavoleo. Ali nisam.

Ne mogu da kažem da mi se nije svidelo. Bilo bi nepošteno. Ali nisam se uklopio. Znaš onaj osećaj kad si u prostoriji u kojoj je sve u redu, ljudi su u redu, atmosfera je u redu, a ti ipak imaš utisak da si zalutao na tuđu proslavu? Tako nekako. Svi su bili fini. Svi su bili tu. Ali ja nisam bio svoj.

I to me nije frustriralo. Uvek me je više zanimalo da razumem zašto se nešto desilo nego da se ljutim. Moje neuklapanje nije presuda ni konceptu ni mestu. Ono govori više o meni, o mom telu, o mom nagonu tog dana. Neko drugi će na istom događaju proći savršeno. I to je u redu. Tematski dani postoje zato da ne bismo svi dolazili po istom receptu. Ali ja sam tada shvatio — ja imam recept. I on nije ovaj.

Subota, Naked Sex Night: obećanje koje čeka

Zato ću se vratiti. Definitivno. I to u subotu, kada je na rasporedu Naked Sex Night. Dovoljno je pogledati naziv. Naked. Sex. Night. Tri reči koje ne ostavljaju prostora za nagađanje. I upravo zato mislim da je to pravi izbor za drugi pokušaj. Ne zato što verujem da će me subota automatski osvojiti, već zato što sada znam šta tražim. Prvi put sam išao na osnovu priča. Drugi put idem na osnovu sebe.

I tu je razlika. Prvi put si turista. Drugi put si lovac koji zna šta želi.

Zaključak: mesto koje živi u kalendaru

Kad sve saberem — prostor, svetlo, telo, sopstveni osećaj — ne ostaje mi utisak mesta koje bih precrtao. Ostaje mi utisak mesta koje sam posetio na pogrešan dan. I to su dve različite stvari koje se često mešaju kad se pišu ovakvi tekstovi.

Lako je napisati „nije mi se svidelo" i ići dalje. Teže je priznati da je loš termin nešto drugo od lošeg mesta. Sauna 69 mi je pokazala dovoljno da znam da ima potencijal. I dovoljno da shvatim da taj potencijal zavisi od toga kada otvoriš vrata.

Ako se spremate da je posetite, moj savet je jednostavan. Ne verujte ni mojim utiscima ni tuđim pričama. Pogledajte raspored. Razmislite šta vaše telo želi od večeri. I izaberite termin koji vam to može dati. Prostor je tu. Svetlo je tu. Tela su tu. Ostalo zavisi od toga kada si došao. I od toga koliko si spreman da se pokažeš.

Ja se vraćam u subotu. I ovog puta, dolazim golog.