Svadba

Vuk je u karijeri slikao stotinu i dvadeset svadbi i imao je jedno pravilo: fotograf je nevidljiv. Dolazi, snima, jede stojeći, odlazi. Ne pleše, ne pije, ne zaljubljuje se.

Pravilo je izdržalo do jedne subote u septembru, u restoranu „Zlatni bokal“ kraj Čačka, sa trista zvanica, trubačkim orkestrom i pečenjem čiji se miris osećao još na parkingu.

Mladoženja Nemanja bio je ljubazan i znojav. Mlada Katarina bila je prelepa i nervozna. A mladoženjin stariji brat Andrej, kum, stigao je iz Berlina dan ranije i Vuk ga je primetio pre nego što je razumeo zašto. Ljudi se na svadbama smeju u kameru, ali se Andrej smejao kao neko ko je taj smeh uvežbao pred ogledalom i sad ga isporučuje po dogovoru.
„Andreju, sine!“ viknula je majka Radmila kroz celu salu, kroz bubnjeve, kroz trubu. „Dođi da te upoznam sa Jelenom! Jelena je lekar!“

Bila je to treća Jelena. Prva je bila Jelena, ćerka od kuma, koja studira stomatologiju. Druga je bila Jelena, rođaka iz Kraljeva, koja ima stan. Treća, lekar, bila je poslednja nada porodice Radosavljević. Andrej je ustao sa osmehom osuđenika koji ide ka vešalima i Vuk ga je uhvatio u kadar. Lice je govorilo: „Pomozite.“

Vuk je spustio aparat. Pravilo je pravilo, ali jedan čovek koji tone nije ulazio u pravilo.

Našao ga je sat kasnije iza kuhinje, gde je Andrej sedeo na gajbi od piva, sa flašom šljivovice koju je očigledno uzeo sa stola, i gledao u zid sa izrazom filozofa.

„Ako ste došli da me vratite u salu“, rekao je, ne okrećući glavu, „recite majci da me nema.“

„Nisam. Došao sam da jedem. Fotograf ne sme da jede u sali, to je pravilo.“

„Čije?“

„Moje.“

Andrej se nasmejao, ovaj put pravim smehom, i Vuk je pomislio da bi ovaj kadar voleo da sačuva, samo što ga nikad neće snimiti.

„Vi ste jedini ovde koji je plaćen da gleda ljude umesto da ga ljudi gledaju“, rekao je Andrej.

„A vi ste jedini koji je danas bio u petsto kadrova, a nijednom nije bio tu.“

Tišina. Andrej je podigao pogled. Bio je to onaj pogled kad ti neko kaže nešto što si skrivao i ne znaš da li da se naljutiš ili da odahneš.

„Šest godina u Berlinu“, rekao je konačno. „Majka misli da radim nešto sa kompjuterima, što je istina, i da mi zato ne ostaje vremena za devojke, što je laž. Nemanja zna. Otac sumnja i ćuti. Majka... majka će da plače.“

„Majka plače i na reklamama za bebi hranu“, rekao je Vuk. „Ja sam to video danas, na sred sale, kad je bend zasvirao.“
Andrej je zagrcnuo smeh šljivovicom. Vuk mu je dodao salvetu, njihovi prsti su se dodirnuli, i obojica su napravili pogled kao da to nisu primetili, što je bilo smešno, jer su obojica primetili.

Vratili su se u salu odvojeno, kao što to rade zaverenici. Vuk je slikao decu na podijumu, slikao je tetku Vesnu kako plače od sreće, slikao je kuma i dve bure razdragane svekrve. A kad god bi naišao na Andreja, Andrej bi bio u kadru, i tek tada, kroz objektiv, Vuk je shvatio šta radi. Andrej je gledao u njega. Svaki put. Mimo svih tih ljudi, mimo svih tih Jelena, njegov pogled je tražio crni aparat, pa čoveka iza njega.

Jelena Lekar presrela ga je kod bifea.

„Vi ste fotograf“, rekla je, ozbiljno, sa tanjirom sarme. „Ja sam lekar. Ne sviđam se Andreju, a ni on meni. Imam devojku u Kragujevcu, a vaša klijentkinja Radmila me je izabrala jer sam, citiram, razumna.“

„Hoćete da kažete...“

„Hoću da kažem da ću za deset minuta da je zamolim da hitno pogleda svog starijeg sina jer mi deluje kao da će da se onesvesti. Imaćete oko dvadeset minuta.“ Jelena je odgrizla sarmu. „Hladna ostava sa tortom, iza kuhinje. Tamo niko ne zalazi, osim bake Stane, a ona sedi u prvom redu, kod muzike.“

Vuk je ostao bez reči, što mu se retko dešavalo. „Zašto to radite?“

„Jer sam i ja nekad bila na tuđoj svadbi, uz tuđe Andreje“, rekla je Jelena i otišla.

Plan je upalio savršeno. Radmila je odvela Andreja „na vazduh“, a Vuk je, sa aparatom oko vrata kao alibijem, prošao kroz kuhinju i našao se u hladnoj ostavi, među sandučićima sa kolačima i petospratnom tortom koja je mirisala na vanilu i na nešto što je rastopljeno i lepljivo i toplo.

Andrej je došao posle minut. Zatvorio je vrata iza sebe i naslonio se na njih.

„Rekao sam majci da mi treba vazduh“, rekao je.

„Ovde nema vazduha.“

„Znam.“

Poljubac je bio brz, pa spor, pa potpuno nepodoban za prostoriju sa tortom od pet spratova. Vuk je osetio Andrejev osmeh na svojim ustima, njegove prste u svojoj kosi, hladan zid ostave i toplo telo ispred sebe. Aparat je visio između njih kao kamen savesti, i obojica su, u jednom trenutku, prsnuli u smeh i nastavili da se ljube dok se smeju, što je, kako se Vuk kasnije setio, bio jedan od najlepših poljubaca u njegovom životu.
Vrata su se otvorila.

Baka Stana imala je osamdeset osam godina, štap, crnu maramu i pogled hirurga. Stala je na prag. Pogledala je Andreja, pogledala je Vuka, pogledala je tortu.

„Ne obraćajte pažnju na mene“, rekla je. „Ja sam stara i slepa.“

Nije bila ni jedno ni drugo, ali je tvrdila obe stvari tako ubedljivo da niko nije imao hrabrosti da je ispravi. Prišla je torti, zagledala sprat po sprat, kao inspektor.

„Radmila će plakati“, rekla je. „Ali ona plače i kad se ukiseli kupus. Prebrodiće.“ Okrenula se Vuku. „A ti si onaj što slika?“

„Jesam, bako.“

„Dobro. Slikaj mog unuka kako treba. Sve ove godine je izgledao kao da stoji pred streljačkim vodom.“ Nastavila je ka vratima, pa se zaustavila. „I nemoj da pričate da sam vas videla. Gladna sam, a nemam snage za svađu.“

Otišla je. Andrej i Vuk su se pogledali, pa su opet prsnuli, ali ovaj put tiho, držeći se jedan za drugog da ne padnu.
U ponoć, kad je bend zasvirao poslednje kolo, Vuk je prekršio i poslednje pravilo. Spustio je aparat na sto, ušao u kolo, i uhvatio levom rukom nečiju ruku. Andrejevu. Desnu mu je dala tetka Vesna, plačući.

Na podijumu, Radmila ih je gledala sa svog mesta, sa maramicom u ruci.

Nedelju dana kasnije, kad je Vuk doneo album, Radmila je prelistavala fotografije jednu po jednu, uzdišući, i zaustavila se na poslednjoj.

„Ovaj kadar“, rekla je. „Ovaj hoću u ram. Andrej ovde izgleda srećan. Ko mu je to uradio u kolu?“

„Niko, gospođo“, rekao je Vuk. „Samo kolo.“

Iza nje je Andrej, koji je navratio „slučajno“, bešumno rekao samo jednu reč: „Zvaću te.“

„Vi ste jako fin mladić, Vuče“, nastavila je Radmila. „Imate li vi nekog?“

Andrej se zagrcnuo.

„Radim na tome, gospođo“, rekao je Vuk, i nije mogao da prestane da se osmehuje, ni tog dana, ni narednih nekoliko nedelja.

A u fotografiji koja je završila u ramu, ako se pažljivo pogleda, u donjem desnom uglu vidi se jedna ruka koja drži Andrejevu, i nije ničija koju bi porodica prepoznala.