Sauna Sitges: Kada jedna bude dovoljna

Postoji logika po kojoj bi trebalo da funkcioniše ovaj svet. Ako je neki grad gej meka — a Sitges to jeste, a o tome sam već pisao i ne treba to dokazivati — onda bi trebalo da ima i gej saunu za svaki dan u nedelji. I za svaki ukus. I za svaku vrstu želje. Barem dve-tri, da možeš da biraš. Da možeš da kažeš: „Večeras idem tamo, jer sam raspoložen za ono, a sutra ovamo, jer hoću ovo."

Ali Sitges ima samo jednu. Jednu jedinu. Sauna Sitges. I to je, iskreno, prva stvar koja me je zbunila kada sam to saznao. Zar je moguće da grad koji je sinonim za slobodu, za golotinju na plaži, za noćni život koji ne prestaje, ima samo jedno mesto gde možeš da odeš sa peškirom oko struka i da budeš siguran da će te neko pogledati? I onda sam shvatio: možda je upravo to razlog zašto funkcioniše. Kada nemaš izbor, mesto mora da bude dovoljno dobro za sve. I ovo jeste.

Mala, ali bez kompleksa

Da odmah razbijemo zabludu: sauna nije velika. Nije. A šta znači veličina kada nikada ne osetiš da ti nešto fali? Kada imaš sve što treba — toplotu, paru, vodu, prostor da se skineš, prostor da sedneš, prostor da budeš — onda je kvadratura samo broj. A brojevi, kako znamo, ne govore kako se osećaš.

U manjem prostoru ne možeš da se sakriješ. Ni od sebe, ni od drugih. To je, zavisno od dana, ili blagoslov ili kazna. Meni je bio blagoslov. Jer u velikim saunama gubiš vreme. Šetaš hodnicima tražeći „pravu" sobu, „pravu" kabinu, „pravu" scenu. Uvek imaš osećaj da se negde dešava nešto bolje, a ti si na pogrešnom spratu. Ovde to ne postoji. Ovde si tu. I odmah znaš gde si.

Krevet i šipka: kruzing bez mračnih hodnika

I sada ono što ovu saunu izdvaja od većine koje sam video. Kruzing zona. Ali ne ona klasična — ne mrak, ne labirint, ne niz vrata iza kojih se dešava tajna akcija. Ovde je jedna velika prostorija. U sredini — krevet. Veliki. I na njemu, uspravno kao neko čudno drvo u sredini sobe — šipka. Da, šipka. Priznajem, prvi put sam se zagledao. Kao što se zagleda svako ko ne zna šta da očekuje.

Sa strane ima poneka kabina, glory hole, sitnice. I tu nema mesta za pretvaranje. Ne možeš da se pretvaraš da si slučajno prošao, da tražiš toalet, da si zbunjen turista. Svako ko uđe u tu prostoriju zna zašto je tu. I svi vide sve. To je, u početku, možda malo neprijatno. A onda postane oslobađajuće. Jer odjednom ne moraš da glumiš. Ne moraš da šalješ nagoveštaje kroz mrak. Ne moraš da pogađaš. Vidiš. I budeš viđen.

Svetlo koje ne laže

A tu dolazimo do svetla. Na ovakvim mestima sam navikao na mrak. Na onaj koji te tera da prvo pet minuta učiš gde su zidovi, pa onda da pogađaš ko je preko puta. Ovde je drugačije. Svetla je dovoljno da vidiš lica. Da pročitaš pogled. Da znaš da li ti se neko smeši ili gleda kroz tebe. I to menja sve.

Kad vidiš, možeš da biraš. Možeš da kažeš ne bez straha da si povredio nekoga koga nisi ni video. Možeš da kažeš da bez glume. I možeš da prihvatiš isto tako — otvoreno, direktno, bez mraka koji skriva i stidi. Meni je to više prijalo nego što sam očekivao. Nisam siguran da je bolje od klasičnog koncepta. Samo je drugačije. Ali ta razlika menja ljude. Menja tebe.

Ljudi: kad skineš više od odeće

Najveći razlog zašto sam se vraćao nije ni prostor ni šipka. To su samo okviri. Razlog su ljudi. Klijentela je različita — zavisi od dana, od doba dana, od toga šta se dešava u gradu. Ali ja sam, svaki put bez izuzetka, naišao na zanimljive likove. A to nije mala stvar.

U saunama, kao i svuda gde se skida odeća, skida se i veliki deo društvenog kostima. Ostaje ono suštinsko: kako neko ulazi u prostoriju, kako gleda, koliko je opušten, da li je tu da se zabavi ili da dokaže nešto sebi. I to je zabavnije od bilo kog filma. Posmatraš. Prepoznaješ. Ponekad se pridružiš. Ponekad samo ostaneš da gledaš, a oni znaju da gledaš, i to je u redu.

Ne ocenjujem ih po građi ni godinama. Ocenjujem ih po tome da li ostaju u sećanju. Većina ljudi u većini prostorija ne ostane. Ovde se nekoliko njih vraćalo u mislima i kada sam već bio daleko. Neki pogled. Neki smeh. Neki način na koji su se držali za peškir. Sitnice koje pamtiš.

Zašto se vraćam

Ako me neko pita da li je ovo najbolja sauna koju sam posetio, odgovor je ne. Ne znam ni da li bih umeo da napravim takvu listu. Ali ako me pita da li sam se rado vraćao — odgovor je da. Više puta. I svaki put bez žaljenja.

Jer najbolje ne mora da znači najdraže. A draga mesta se prepoznaju po tome što ne moraš da se prisiljavaš da im se vratiš. Ona te pozovu. I ti odeš. I znaš da ćeš naći ono što tražiš — ili bar nešto zanimljivo dok ne nađeš.

Možda je to odgovor na početni paradoks. Zašto Sitges, gej meka, ima samo jednu saunu? Možda zato što je jedna dovoljna kada je prava. Kada ne pokušava da bude sve svima, već da bude ono što jeste — mala, otvorena, direktna, bez mraka i bez glume. Kada te ne tera da tražiš dalje, jer si već tu gde treba da budeš.

Ko ide u Sitges, znaće kuda. Ko traži saunu, imaće jednu da izabere. A ko, kao ja, voli da sedne na ivicu tog velikog kreveta, da se nasloni i da posmatra ko će mu sledeći prići — verovatno će se vratiti. Ja sam se vratio. I vratiću se opet.